Ин поезија
ПЕСМА О ВАЗДУХУ
Певам о ваздуху. И ваздух је поезија.
Испод плота џукци се провлаче.
Зима је. И мраз понекад прија,
ситне ствари понекад много значе.
У соби хладној мирише јад,
испод стрехе суши паприку мраз…
Носталгија мути мозак – бити млад увек,
не дати никад отказ…
Схвати се у хладној соби истина
тек кад се запали камин.
Постоје и друге, није она једина.
Са њом сам само хтео да испаднем фин.
Зима је, провлаче се џукци селом.
Био сам луд тад, сад је и то јасно.
Весело гори дрво, смешим се и ја весело,
све што прође, само је било опасно.
Настави са читањем “ПЕСМА О ВАЗДУХУ”
Лутали смо дуго,
перонима среће.
И држали се за руке,
а гледали друго,
можда црње цвеће.
И слатке нам биле муке.
Љубав на силу,
хтели смо за нас,
али гром нас отера даље.
Ја спазих вилу,
ти твога пса,
па сад, нико се не каје.
Збогом, најдража љубавнице.
Збогом, а рај смо открили.
Збогом, а певале нам птице…
Jош збогом и срећу смо убили.
Настави са читањем “ЛУТАЛИ СМО ДУГО”
ЈА И ЉУБАВ СТАРА
Уздах у себи,
срце у диму…
Идемо поред мочвара,
ја и љубав стара.
Варамо се узгред,
ћутимо дуго.
Предели и године промичу,
ветар шуми увек исту причу.
И дође пролеће,
све се расцвета.
Миришу све речи на лаж.
Ново пролеће нову доноси драж.
Смејем се на обали,
река све односи.
Смејем се мокар,
а у души тиња пламен.
То пролеће догорева,
ласте реку прелећу.
У срцу бол сева,
а знам успећу.
Уздах за себе…
Волео сам некад жестоко,
а сад срце зебе,
зар је живот и мене претеко?
ОРИ…
Ори,
развигори,
коло,
лоло!
Живот је један,
безизгледан,
ал поведи,
на орање и у чежњу,
девојку што те весели
и разиграног жели.
Све су ливаде пусте,
све су њиве парлози,
за орача рај,
за сељака крај,
који тако сигурно долази…
Па поведи лоло, коло!
У коло се занос хвата,
данас те мало ко швата,
данас те ломе
данас си прут,
сам и крт.
Шибају те ветрови
и беспућа,
а био си у снопу прућа!
Ори,
ожежи
и зарежи,
нек душману
кожа се најежи,
док у страху бежи,
од пркоса сељака,
који свој спас
у сејању налази…
Ори,
нек загрми
твој глас!
Задњи куца час,
да труба засвира,
да зидове поруши
и донесе мало мира
и спокој души.
Ори,
лоло
и поведи
девојку на орање
и у коло!
© Љубодраг Обрадовић
Заиграће мечка и пред кућом твојом.
Нико од те игре још побегао није!
Зато, одиграј тај плес с животом,
нека те истина заврти смелије…
А кад мечка заигра
на прагу твом,
знаћеш да врти се чигра,
за лет у космос.
Ако се душа тад узнемири,
што славуј у ноћи песму слаже,
мораћеш и ти да се помириш,
све лепоте једном пролазе.
Настави са читањем “КАД ЗАИГРА МЕЧКА”
{mp3remote}https://www.poezijascg.com/audio/LjubavJePoezijaLjuba.mp3{/mp3remote}
ЉУБАВ ЈЕ ПОЕЗИЈА
Да избришемо бол,
желимо сад и ти и ја.
Нек живи љубав!
Љубав је поезија!
Наслони ми се на раме,
жељу да ти осетим у телу.
Волео сам те одувек,
и сад те желим врелу.
Зато, ухвати ме за руку,
да полетимо и у летњој ноћи
пронађемо смирај, своју луку.
Да ли ће и спокој после доћи?
Настави са читањем “ЉУБАВ ЈЕ ПОЕЗИЈА”
ЦРНО ИЛИ ЦРВЕНО
Срце своје, зато осети.
Ту искру за животом новим, запали!
Нек брод са роботима, одлети
у свој виртуелни свет мали.
Погледај у душу,
шта то, ти, стварно желиш?
Да ли вечно лутање у магли,
или да те љубав развесели?
Ошишај се зато на нулу
и зажмури…
Живот ти из дана у дан
неосетно цури.
Обриј главу,
снове потисни.
Урежи крст на чело
и слободно врисни!
Нек урлик заледи васиону,
нек пукне зора.
Ти ниси још на том броду,
али укрцати се мораш.
Настави са читањем “ЦРНО ИЛИ ЦРВЕНО”
Једна мачка,
црна,
наспрам неба,
гризе месец.
Као да у вечност полазимо,
кад ништа не осећам,
осим твог тела,
што набујало,
кошуљу прети да поцепа.
Сад ћемо,
љубавнице моја,
поврљати траву,
месец да гледа.
Сад ћемо,
сазнати како зора свиће,
дан плутоном како израња…
Сад ћемо, као једно биће
схватити смисао постојања.
Сад ћемо,
кошуљу кад ти исцепам
и дојке изнесем на ветар…
Сад ћемо,
у кочију сласти ускочити
и у једну реку,
оба потока жеља преточити…
Сад ћемо, грлећи се,
храбро потећи у космос ,
у рајску срећу…
Једна мачка,
црна,
наспрам неба,
гризе месец.
© Љубодраг Обрадовић
{youtube}https://www.youtube.com/watch?v=dL5LwM0Gr9s&t=1136s{/youtube}
{youtube} https://www.youtube.com/watch?v=NoXzHiu7Iic{/youtube}
У ТВ емисији ПУЛС ГРАДА, коју је на ТВ ПЛУС из Крушевца 10.05.2017. године осмислила и водила Романа Карајовић, учествовали су песници чланови Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ са седиштем у Крушевцу Љубодраг Обрадовић и Драган Тодосијевић, као и песникиња и романописац Ана Бербаков из Крушевца. Погледајте како је то било и шта се све чуло у овој ТВ емисији у којој је поезија била на првом месту.
