Poezija – Страна 12 – МОЈА ПОЕЗИЈА

JASNOĆA

Na prestižnom Festivalu poezije u organizaciji Verbumlandi Art, REGIONE LAZIO, La voce dei Poeti 2019 u Rimu, Ljubodrag Obradović je za pesmu JASNOĆA dobio drugu nagradu. Nagradu mu je uručio saradnik Festivala Borisav Bora Blagojević na promociji knjige CRNO ILI CRVENO, 19.06.2019. godine u Kruševačkom pozorištu. Čujte nagradjenu pesmu JASNOĆA i kako je izgledalo uričivanje nagrade! A u nastavku pročitajte nagredjenu pesmu i prevod pesme na Italijanski jezik koji je uradila Mirjana Dobrila, jedan od organizatora Festivala poezije.

{mp3remote}https://poezijascg.com/audio/UrucivanjeNagradeLjubiIzItalijeBora2019.mp3{/mp3remote}

Borisav Bora Blagojević uručuje nagradu Ljubodragu Obradoviću

Ljubodrag Obradović govori pesmu

JASNOĆA

Pokošenim livadama šetam i sam pokošen životom.

Vetar sam, zdrobljen kosturima drveća.
Mrav sam, a splav me nosi, tuđom rukom vođen,
u carstva nepoznatih strahota.
Lud sam skoro i sit događaja lažnih, u svetu lažnom,
gde podlaci ližu čizme podlacima i dobro prolaze.
Gde poštene kičme i kad iskrivljene mole,
šut u zadnjicu dobiju i ništa više.
Sit sam života, a seno tako zanosno miriše
i pitanja nova nameće.

Smisao? Da li ga ima? Život ima draži? Ciljevi postoje?
Nadaj se, nadaj, poštena dušo.
I dođi, pohvali se, kad budeš čuo,
da tvoja sorta i tvoje bratstvo, nasmejani šetaju.

Настави са читањем “JASNOĆA”

СВЕ РЕКЕ КА УШЋУ ТЕКУ

СВЕ РЕКЕ КА УШЋУ ТЕКУ

Све реке, неумитно, ка ушћу теку,
а таласи полако жеље односе.
Никако да загазимо у исту реку,
и схватимо шта таласи доносе.

Све мислимо, променићемо свет,
неосвојиво као на тацни лежи.
И ето, спотакнемо се опет,
проклетство од нас не бежи.
Настави са читањем “СВЕ РЕКЕ КА УШЋУ ТЕКУ”

ОТИШЛИ СУ

{mp3remote}https://poezija.in/audio/OtisliSu/LjubaiKristinaJovanaiIlija.mp3{/mp3remote}

ОТИШЛИ СУ…

Отишли су многи наши,
отишли су у свет бели.
Ниједан се још не враћа,
са селом жал да подели.

Отишле су наше снаше
и одвеле ближње своје.
Што је скупо, то се плаћа!
Судбину и мени кроје.

Остале су празне куће
и дворишта у корову.
А огњиште није вруће
и не пече нико проју.

Ветрови селом дувају,
на крову цреп се ломи.
Пси за газдом завијају,
нема никог’ да их удоми.

Заруделе трешње ране,
нема никог’ да их бере.
На њих слећу само вране,
нема оних што им бране.

Њиве неоране стоје,
све је парлог и врзина.
Блата се путеви боје,
све нас чека зла судбина.

Oпустело моје село,
док поглед може да допре.
Прође понекад опело,
кад у селу неко умре.

Отишли су многи наши,
Отишли су у свет бели.
Нико се никад не враћа,
са селом бол да подели.

Док се они тамо куће,
кости предака их зову.
Да обнове земљу своју
и узору бразду нову.

На почетку (а и на крају) овог чланка можете преслушати и аудио верзију песме ОТИШЛИ СУ из књиге ЦРНО ИЛИ ЦРВЕНО Љубодрага Обрадовића, као и 3 народне песме у извођењу вокалних солисткиња Јоване Обрадовић и Кристине Дамњановић уз пратњу хармоникаша Илије Обрадовића на хармоници. Књигу ЦРНО ИЛИ ЦРВЕНО Љубодрага Обрадовића можете поручити на линку поезија.срб

Настави са читањем

КОЛИКО МУКА

КОЛИКО МУКА

Колико мука још да издржимо.
Колико суза мајке да пролију.
Облаци свест би да покрију,
а за слободу ми се боримо.

Сви имамо своје снове
и знамо да их имају и други.
Слобода сад свако биће зове,
за слободом данас свако жуди.

Колико ветра још да продува,
колико олуја да протутњи.
Србија се од данас разумом чува.
И поносом уместо црних слутњи.

© Љубодраг Обрадовић

Настави са читањем “КОЛИКО МУКА”

ЈАСНОЋА

ЈАСНОЋА

Покошеним ливадама шетам
и сам покошен животом.

Ветар сам,
здробљен костурима дрвећа.
Мрав сам,
а сплав ме носи,
туђом руком вођен,
у царства непознатих страхота.
Луд сам скоро
и сит догађаја лажних,
у свету лажном,
где подлаци лижу чизме подлацима
и добро пролазе.
Где поштене кичме
и кад искривљене мoлe,
шут у задњицу добију
и ништа више.
Сит сам живота,
а сено тако заносно мирише
и питања нова намеће.
Настави са читањем “ЈАСНОЋА”

ТРАГ СВЕТЛОСТИ – Љубодраг Обрадовић

Аутор слике Дијана Обрадовић

ТРАГ СВЕТЛОСТИ

Иза гора и долова,
иза свести и савести,
иза сећања и бола,
траг светлости…

Осмех на лицу,
у очима сјај.
Узлет у птицу,
узлет у бескрај.

Све за народ,
за себе ништа!
Никад горд,
увек оптимиста!

Настави са читањем

ПЕСМА О ВАЗДУХУ

ПЕСМА О ВАЗДУХУ

Певам о ваздуху. И ваздух је поезија.
Испод плота џукци се провлаче.
Зима је. И мраз понекад прија,
ситне ствари понекад много значе.

У соби хладној мирише јад,
испод стрехе суши паприку мраз…
Носталгија мути мозак – бити млад увек,
не дати никад отказ…

Схвати се у хладној соби истина
тек кад се запали камин.
Постоје и друге, није она једина.
Са њом сам само хтео да испаднем фин.

Зима је, провлаче се џукци селом.
Био сам луд тад, сад је и то јасно.
Весело гори дрво, смешим се и ја весело,
све што прође, само је било опасно.

Настави са читањем “ПЕСМА О ВАЗДУХУ”

ЛУТАЛИ СМО ДУГО

Лутали смо дуго,
перонима среће.
И држали се за руке,
а гледали друго,
можда црње цвеће.
И слатке нам биле муке.

Љубав на силу,
хтели смо за нас,
али гром нас отера даље.
Ја спазих вилу,
ти твога пса,
па сад, нико се не каје.

Збогом, најдража љубавнице.
Збогом, а рај смо открили.
Збогом, а певале нам птице…
Jош збогом и срећу смо убили.
Настави са читањем “ЛУТАЛИ СМО ДУГО”

ОДЛЕТИ СВЕ – Љубодраг Обрадовић

ОДЛЕТИ СВЕ

Одлети све
И живот
И кад се чини
Да краја нема
Да све је песма
Тек поцрвенела трешња
Увек судбина стигне
На крилима јутра
И у коначност склони
Све сањане жеље
И недосањано сутра

Или је то селидба
Из рупе црне
У неку коначну
Бесконачну иронију
Којом се живот подсмева
Онима који остају
Да за поразима хају
И о срећи
Беспрекорној маштају
Док крах се шуња
Неосетно као магла у души

Одлети све
И живот
Као да га никад
Није ни било
Као да се знанцу само снило
Да је кроз баште цветне
И машту снену
Корачао са незнанцем
Који кад оде
Пустош оставља
Да све се понавља
И у бесмисао тече

Настави са читањем

ЈА И ЉУБАВ СТАРА

Уздах у себи,
срце у диму…
Идемо поред мочвара,
ја и љубав стара.

Варамо се узгред,
ћутимо дуго.
Предели и године промичу,
ветар шуми увек исту причу.

И дође пролеће,
све се расцвета.
Миришу све речи на лаж.
Ново пролеће нову доноси драж.

Смејем се на обали,
река све односи.
Смејем се мокар,
а у души тиња пламен.

То пролеће догорева,
ласте реку прелећу.
У срцу бол сева,
а знам успећу.

Уздах за себе…
Волео сам некад жестоко,
а сад срце зебе,
зар је живот и мене претеко?