Ин поезија
КАКО НАПИСАТИ ПЕСМУ
Написаћу песму. Како?
Слова су побегла од мене.
Побећи ћу и ја од себе,
у музику и мирис.
Измислићу скитњу
и занос проласка градом.
Месец ће светлети крадом,
а ја ћу уз стабла столетна,
уз липе и оскоруше,
слушати како се руше,
очекивања и светови.
Јутро свануће росно.
Проћи ћу руком кроз косу,
живот ће проћи друмом,
ја ћу својим умом у баре..
СУСРЕТ
Сусрет на рубу пространства.
Дуње зреле, из очију беже…
Гасе се искре, тону чари…
Човек гледа небо,
гледа и смеши се.
Расту: тишина, сенке, демони,
вукодлаци, марсовци,
страх расте…
Сусрет на мосту,
два бездана што спаја.
Руке топле од додира беже,
гасе се од ватре, давно упаљене,
крв се леди, уместо да прокључа,
ћутање на уста куља…
Прашина се подигла у облак, гуши.
Некад прошлост срећна,
сад садашњост бедна,
а за будућност мост срушен…
Сусрет на рубу постојања,
задњи сусрет.
НА ЖИЦИ ОКРЕЋЕ СЕ ЗВРЧАК
бескрај и тама
у излогу света осмех
пут до звезда је сладак
до непознатог живот кратак
о животу прича се истина
на жици окреће се зврчак
волим то да гледам
плотуне да слушам далеке
и судар да очекујем
волим и мржњу и зебњу
страх презирем
велики бoрци гину за недела
жена чека човека и смрт
на робији гостује већина
затвор је илузија великана
волим то да гледам
сок живота на сламку да кушам
презирем реку која из мене истиче
њу не осећам у мозгу
“На тему: Љубави, према истоименој пјесми Радмило В. Радовановића своје пјесме послало је 425 пјесника са 1.250 пјесама свих старосних доби који су на свој осебујан начин тражили потврду и разлоге да пјевају о љубави. Лав Николајевић Толстој записа: „Kада волите, ваша је љубав попут таласа на мору. Дио је цјелине и зато је општа и обухвата све. У свакој љубави налазе се све љубави које су проживљене прије ње. Kад волите, у вашој љубави је она оку невидљива (а опет свима видљива!) искра привлачности која пламти између заљубљених. Љубав је тако снажна, а опет тако неухватљива. То је зато јер свака људска љубав одражава ону божанску. Све што разумијем, разумијем зато што волим“.
Мени је драго да је моја песма ПЕСМУ ТИ ЉУБАВНУ ПИШЕМ ушла у овај зборник у категорији НАЈОРИГИНАЛНИЈЕ ЉУБАВНЕ ПЈЕСМЕ (Љубодраг Обрадовић).
ПЕСМУ ТИ ЉУБАВНУ ПИШЕМ
Песму ти љубавну, душо пишем,
уместо неостварених снова.
Данас у песми за тебе дишем,
данас у песми само си моја.
Песму ти срце, сада поклањам,
а пољубаца никад не беше.
Најлепше је док се само сања,
стихови су ту да нас утеше.
Песма је ту да нас обмане,
стварност је стварно сурова.
Песмом хоћу у непрочитане стране,
које зраче љубав без фолова.
Поезија је за душе усамљене,
поезија је за душе заљубљене,
поезија је занос за несхваћене,
поезија, за љубави ускраћене…
Поезија је и лек и отров,
ја сетне песме пишем одавно.
Kад ми кажу да сам песник лош,
ја их не слушам, наравно…
И ја ти песму љубави пишем,
уместо неостварених снова.
Данас те волим од себе више,
данас у песми поново си моја.
Настави са читањем “ПЕСМУ ТИ ЉУБАВНУ ПИШЕМ”
УЗЕЛА СИ ОД МЕНЕ СВЕ
Узела си од мене све,
а дала ми љубав чисту.
Данас тражимо мост,
за будућност заједничку.
Срца нам се сад заледила,
а лутасмо светом смело.
Тајни кофер си припремила
и у њему за пут одело.
Имао сам и ја снове,
кад чинило се да немам ништа.
Сад и мене подсвест зове
да будем опет авантуриста.
Изазов нови увек је најдражи.
У трагању за срећом, сва је срећа.
И док је узалудно тражим,
на срећу ме све подсећа.
Настави са читањем “УЗЕЛА СИ ОД МЕНЕ СВЕ”
{youtube}https://www.youtube.com/watch?v=-5sNIpAVeBo{/youtube}
CRNO ILI CRVENO, PITANJE JE SAD
Ljubodrag Obradović dobija Vidovdansku pohvalu grada Kruševca
POŽELIM DA GA SKLOPIM
Poželim da ga sklopim
ne bih li tako
uspjela da vratim onaj dan,
da ti ne dozvolim da pogriješiš,
da te ohrabrim da se ne sputaš.
Da vratim sunce na umorno nebo
i postavim ptičije horove
na obližnje grmlje,
pa da uz zvuke himne
imaš snage da me zaustaviš,
da me ne izgubiš.
Da u tvom naručju slušam njen huk,
tužnu sevdalinku
o ljubavnicima iz vremena
kad se Grozdanin kikot još čuo.
Da koračam polako lisnim sagovima
i da u kori platana urežem tvoje ime
s pečatom vlastitog srca.
Da vratim vrijeme, grješnika starog,
da me opet svjetlost budi
vrišteći na me kroz murvinu krošnju.
Da ti priznam koliko te volim
i da ću zauvijek ostati tvoja,
samo tvoja,
ma koliko me otimali drugi.
Poželim da ga sklopim
i vratim onaj dan
u kojem sam nestala s tvojih ulica,
iz tvojih planova.
Dan nakon kojeg sam se skrivala
u besmislu postojanja
bez tvoje nježnosti.
Poželim da ga sklopim
ne bih li tako uspjela
da vratim onaj dan
u kome sam ti potpuno pripala,
da me svojom zoveš
i da smo jedno do kraja vremena.
Poželim da ga sklopim,
ali te onda ne bih vidjela
onakvog kakvog te želim,
vedrog, nasmijanog, sretnog,
okupanog tvojim kišama
i mirisima purpurnih đula.
Ne bih vidjela ruke
koje mi pružaš sa željom
da prepletenih prstiju trajemo k’o stijenje.
Ne bih vidjela ni suze tvoje
što se s vodama stopiše,
ni ruševine na duši tvojoj.
Poželim da ga sklopim,
ali neću, da ne ugasim iskru,
ni sjenu u njemu,
da ne ugasim tebe.
(C) Arijana Hinić
Kruševac, 06.12.2016.
ЦРНО ИЛИ ЦРВЕНО
Срце своје, зато осети.
Ту искру за животом новим, запали!
Нек балон одмах полети
у неки виртуелни свет мали.
Погледај у душу,
шта то, ти, стварно желиш?
Да ли вечно лутање у магли,
или да те љубав развесели?
Ошишај се зато на нулу
и зажмури…
Живот ти из дана у дан
неосетно цури.
Обриј главу,
снове потисни.
Урежи крст на чело
и слободно врисни!
Нек урлик заледи васиону,
нек пукне зора.
Ти ниси још на том балону,
али укрцати се мораш.
Обуј чизме црне,
обуци кожно одело
и кад ти срце утрне,
гас стисни смело.
Harley Davidson Cosmic Starship
нек се пропне,
провалије нек избледе.
Судбину кроте они,
који своје срце следе.
Окрени се око себе:
Са сновима пустим
живот ти у тачку измиче.
Зато смело у будућност крени…
Спокој кад жудиш,
друго те и не дотиче.
Нека ти девојка руке око паса обавије,
додир дојки нек’ ти страст пробуди.
Да са њом љубав откријеш,
одјезди у космос, далеко од људи.
Да се осетиш величанствено,
у пустињи нађеш своје зрно…
Црно или црвено,
црвено или црно?…
© Љубодраг Обрадовић
