Ин поезија
ЈА БИХ ТЕБЕ…
Ја бих тебе драга у парк одвео,
да гледамо како лишће опада,
и да смо сами, док задњи лист свео
не слети на плочнике нашег града.
Ја бих тебе волео као ниједну,
и шта обећати више, док стојим,
под прозором твојим, чекам те чедну,
а крв се леди у жилама мојим. Настави са читањем “ЈА БИХ ТЕБЕ…”
САН О…
Ишао сам на Мораву, одсјај тражио у поноћ…
Мислио, постаћу талас, обићи ћу мора и свет.
Стајао сам дуго на обали, осећао немоћ.
Ветар је певао своје песме… Нисмо били дует.
Текла је Морава, пливале рибе и ситни песак.
Стварност се смејала, у телу мук, нада, у машти сан.
Сан о Морави, реци која пева… И онда бљесак
обале која крије моје тајне, мој сан чудесан…
НОЋАС КОРАЧАМ
Ноћас корачам сам… Са мном ниси!
Патим док срећем знана лица…
Тебе сад нема, одавно ти си,
одлетела са ових улица.
Ти и ја, бесмо заљубљени пар
и живесмо, чини ми се, срећно.
Онда те љубави утрну жар,
јер ништа на свету није вечно.
Настави са читањем “НОЋАС КОРАЧАМ”
ЗАШТО?
Зашто будан сањам само тебе,
кад је пролеће и другу виђам?
Зашто ноћи проводим ко месец,
кад се теби та светлост не свиђа?
Зашто минуте и вечност губим,
гледајућ чари сјајног ти тела?
Зашто варам своја осећања?
Кад си то и чиме ме завела? Настави са читањем “ЗАШТО”
НУЛА
Шта то може човек, шта то можеш сад ти?
Постоје дражи баш у сваком питању.
Бити човек ил опасна звер остати ?
Остарео си давно у том скитању.
Зашто све, на крају оде у нулу;
Осећаји, љубав, туга и срећа?
За лепоту, годинама зидаш кулу,
у њој узалуд сањаш вечна прoлeћа.
На крају ипак, све се у нулу преточи;
Истина, разум, савест, знање и лова…
Онда ти нека сенка падне на очи Настави са читањем “НУЛА”
БАЦИ ПЕСАК У ОЧИ
Баци песак у очи, пре него што исцури,
сваком ко сведочи: живот ти ка срећи јури.
Баци песак у очи, оном срцу од леда
и радуј се самоћи, кад те љубав не гледа.
Баци песак у очи сваком ко те погледа,
зар ти немаш право на љубав и своју срећу?
Заобиђи оне који немају изгледа,
нек се само узалуд за тобом окрећу.
Баци им песак у очи, носе лошу карму
У први вагон ускочи, да не чујеш ларму.
КАД ЗАИГРА МЕЧКА
Заиграће мечка и пред кућом твојом.
Нико од те игре још побегао није!
Одиграј и ти тај плес с животом,
нека те истина заврти смелије.
Сад је све рулет, и као некад није…
У срцу бол сева, филм живота врти…
Опет ти вино прија, кад га попијеш!
И док славуј пева, снови су расути.
За старо гвожђе већ си, виђаш утваре,
док стари цига у тарабуку бије!
Сан, остао ти сан. Ретки сан остваре.
Сад знаш, то мечка за тебе сузе лије.
То сазнање сва надања ти изигра..
И знаш: Живот се тако лако проигра!
КАКО ПЕСМОМ ДА МЕЊАМ СВЕТ
Како песмом да мењам свет?
Како римом да натерам цвет,
да мирише… остане леп?
Како стих да тај почне лет?
Како љубав да има узлет,
срећа да дoлeти опет
и добро да победи зло?
И како да дочекам то?
Хајде, офарбајмо јаву,
на вољу пустимо жеље,
да лепоту осете праву,
да отпочне то весеље.
Кад пронађем своју савест,
ја и наш променићу свет.
Настави са читањем “КАКО ПЕСМОМ ДА МЕЊАМ СВЕТ – Љубодраг Обрадовић”
ПРОВИНЦИЈАЛАЦ
Устајеш рано, на рад полазиш,
своје снове досањао ниси.
Стари комплекс жилама пролази…
Из забите провинције ти си.
Одувек много сумњаш у себе,
можда и ниси за развој света.
И јутрос ти опет срце зебе,
да ли и коме твој занос смета?
Пишући те риме пуне чежње,
откуд идеја да нешто ствараш?
За “елиту” ту си жито да жњеш,
а песмама их само умараш.
Збиља се само сновима мења!
Песма је занос за поколења.
СВЕ РЕКЕ КА УШЋУ ТЕКУ
Све реке, неумитно, ка ушћу теку,
таласи полако жеље нам односе.
Никад да загазимо у исту реку,
и схватимо шта то таласи доносе.
Увек помислимо, променићемо свет,
неосвојиво као на тацни лежи.
И ето, данас се спотакнемо опет,
то проклетство судбине од нас не бежи.
Истине се губе и полако вену,
заблуде су опет све веће и веће,
а још на љубав чувамо успомену,
и те драге дане, прохујале среће.
Све реке ка ушћу, неумитно теку,
односе нас и кад пливамо уз реку.
Настави са читањем “СВЕ РЕКЕ КА УШЋУ ТЕКУ – Љубодраг Обрадовић”