Ин поезија
ТЕОДОРА
Шта су ланци и окови,
шта је живот сужња?
Кад су ту песме, снови,
кад је ту света љубав!
Паде снег усред лета
да светлост таму разбије,
да из тамнице, ко из цвета,
сјај љубави безизлаз прелије!
Уз Јована Теодора мир свој нађе,
благост и правду да народу зрачи!
А онда јој сунце на крсту зађе
и прст судбине свест помрачи!
ИЗИГРАНА МАШТА
Жубор руку,
чудно звечи,
низ водопаде тела,
док миришем
заносне мирисе љубави
и лечим уморне кости,
од врела живота,
што неосетно прође.
Журба нека несносна,
обузела све ми мисли,
па патим,
мучећи се да брзо завршим,
у души слутећи,
да крај ће скоро да дође,
да крај већ блиста,
ту на корак од нас,
само га крију кише
и чиста жеља мозга мог,
да још данас не заблиста,
и однесе загрљаје све,
живот сав,
сунце…
{youtube}https://youtu.be/ZKBjpSC2gqU{/youtube}
ЗИДАМ СВОЈ СВЕТ
Одлазим у планину,
остављам сунце и долину,
и тражим своју истину,
тражим спокојство, мир…
Са врха планине палим звезде
и гледам бескрајни свемир.
Како сам мали,
a хоћу звездани пир?
И шта ми то овде фали
да свој угасим немир,
да сазидам свој свет?
Налазим каменолом,
тражим тврду стену,
која ту вековима стоји,
векове броји
и чека мене да је освојим
и да је опкројим.
Како сам мали,
а стена гранит!
| ПОЕЗИЈА Поезија је опсена, илузија. У њој истине нема, само снови за живот неки нови, нестварни. Лавиринт који у нама сија. Поезија је наш мост у свет без пакости, у свет радости, у свет где си увек гост, кога угосте јагодама, а остало воће пролазност позоба. Поезија је спас, за све нас! И за оне друге, што само у стварности љубе и не знају за занос рима, кад срце клима, у заносу прељубе, штиха и стиха! Поезија је ваздух, који недостаје, који сам живот даје. Она ништавилу пркоси и сивило чемера колором скрива, зло у нама убија, и цветни тепих ка звездама открива. Поезија нам отвара очи и бајке прича. Пред њом лед се топи, глечери копне, Титаник израња… Поезија, ех, снови, илузија, опсена… Поезија, ех, живот бољи, срећа… Поезија, вечна сенка која нас верно прати, живот богати и све наде у јаву стихом допрема. Поезија… Ти и ја |
POETRY Poetry is a wile, illusion. No truth in it, only the dreams for a brand new life, unreal. A labyrinth that shines within us. Poetry is our bridge into the world with no spite, into the world of joy, Into the world in which one is always a guest, Entertained with strawberries, And in which the rest of the fruits transitoriness pecks up. Poetry is a salvation, for all of us. And for the other ones who only in reality make love And do not know for the zeal of rhymes, When the heart wobbles about, In the zeal of adultery, Of trick and of verse. Poetry is air which we lack, Which the very life gives. It defies nihility And the drabness of misery it skulks with colour, it murders the evil within us, And unfolds the carpet of flowers all the way to the stars. Poetry opens up our eyes And tells us fairy-tales. Ice melts before it, glaciers thaw, Titanic emerges… Poetry, oh, dreams, illusion, wile… Poetry, oh, better life, happiness… Poetry, eternal shadow Following closely behind, The abundance of life And all of hopes it conveys into a sober reality via a verse. Poetry… You and me! |
{mp3remote}https://www.poezijascg.com/audio/LjubaBoginjamp3/KsenijaAleksicNjenaJeKosaBila.mp3{/mp3remote}
Њена је коса била…
А усне, а тело, а ход…
Она је била тако смирена
и равнодушна на изглед.
Она је била у тој тишини
мноштва које пролази,
тако спокојна, јасна,
а недокучива.
“БОГИЊА“ – илузија или стварност ?
Књига није подељена на циклусе (и нема потребе) јер је тема универзална, једна и једина.
Настави са читањем “О Љубодрагу Обрадовићу и његовој књизи БОГИЊА”
ДИЛЕМА
Осмех лажни. Ноћ.
Корачам уз месец.
Ни сам не знам куд тече
мој живот. Ни куда сутра поћ.
Ни сам не знам зашто
овај чемер и ова бол,
срце ми гризу и машту муте,
ни откуда тај проклети умор.
Због осмеха лажног?
Страдам ли зато од себе?
Или је нешто шесто важно
у овом свету где нико никог..
{mp3remote}https://poezijascg.com/audio/NoveLjubodragObradovicMilutinCvejicOjMoravoNaFruli.mp3{/mp3remote}
НОВЕ
Долазе…
Илузију доносе.
Све је идила,
а осећај среће,
ко снег шкрипи!
Пролазе…
Шампањац самоћу гаси
и чепом погађа небо
да превари срце!
Надај се…
Биће некад боље.
ПУТУЈ ПЕСНИЧЕ
Путуј песниче…
И не окрећи се за собом.
Стихови никад не изгоре…
Путуј… И не реци збогом!
Путуј песниче,
путевима без смисла.
Док трагаш, смисао ниче,
иако је машта већ покисла.
Лутање по свету своје маште,
свакоме доноси само срећу.
Кад снови за слободом вриште,
пусти их да судбину надлећу.
Сунце на истоку излази…
Ја у свет полазим!
И идем,
а пут не знам куд ме води.
Пролазим преко брда и долова,
трња и јаруга,
осмеха и фолова…
Идем, а чека ме туга!
Идем да радим…
Радим да једем, пијем, дишем…
Сокове живота
на сламку да кушам,
да живим!
О мајко, зашто ме роди,
кад живим да бих корачао,
тражећи живота смисао,
а нико га пре мене није нашао?
Живот буја!
Живот, али ЖИВОТ?
Девојке, младе и лепе,
погледе и пољупце нуде…
Љубавна искушења се буде…
Сплавови и музика,
језера и планине,
мора и дубине…