НЕМИР – 5.

Loading

 

НЕМИР – 5.

Маринко Савић, сељак, онај прави, неповерљив, у себе затворен, али паметан, проницљив, с напредним идејама у пољопривреди, лукав у политици, пркосан, тврдоглав и експлозиван по природи, побегао је из школе, од другова. Стоји у сенци старог багрема и гледа негде у даљину, некуд иза брда у правцу далеког града. Месец дошао на врх димњака Капиџијске школе, па се греје на диму и као да је шпијун гледа унутра, у учионицу. Гледа у масу полупијаних бораца, збијену око пећи и флаше. “Земља ће страдоати” помисли месец и пође даље, да не гледа сивило пањева људских душа. Облаци остадоше да у мраку миле и краду звезде из очију оних будних, који немају друга посла, па  зуре у космос и траже нешто, што су одавно изгубили. Траже хрброст, наду, неко решење, шта ли? Космос је  заиста велико пространство, бескрајно, а ипак, као да је без ичега, празно. Решење је на земљи, у људима. Маринко се зноји да га пронађе. Зноји се, али решења нема, па нема. Већ пијан од свежине ваздуха, ухвати себе у бекству. Он, скривен у шуми покрај села, глада: дртугови гину. “Нсам кукавица, али лепо је живети”! Варнице севнуше кроз димњак, ка звезди што се отргла из канџи облака. Он пође унутра, у учионицу, да открави лед са душе, крај пећи, која тако фино греје и улива у тела здравље и крепи вољу за животом. А здравље је снага и спасење. Здравље јача логику и ослобађа мозак од лажних нада. На прагу, још једном заста, окрену се, погледа град у мраку. Осети Мораву у даљини, осети ту узбуркану траку изломљене светлости у сантама леда, а онда полако, да стара шарка не шкрипне, отвори стара чамова врата и пође низ ходник да пронађе неки скривини, а најлепши кутак да утопли самоћу. Све је некако напето, нешто виси у ваздуху. Нико не спава. “Зашто град не светли?” помисли. “Бомбрдовања се сигурно боје. Где су се сакрили грађани? Нико не спава, нико не сања, сви нешто чекају. Кога? Немце! Шта би друго? Да, баш Немце! А кога чекамо ми, војска? Ми смрт зовемо, смрт чекамо”. Не може да спава, устаде из ћошка ходника и уђе у задимљену и жагором испуњену, а топлу просторију, учионицу Гагловске школе. Седе у скамију и опусти се да саслуша расправу Ранка, Боре и осталих бораца.
” ‘Де je оружје’?      
” ‘Оћу пушку ил кући”!
“Полако људи, стиће ће оружје! Далеко су Немци.”
“Врага далеко, не лажи Ранко”.
“Ма не. људи, не лажем. Доћи ће пушке. Бранићемо земљу! Иначе све ово нема никаквог смисла!”
“Бранићемо! Бранити па шта? А да ли ћемо је одбранити”?
Пећ стара, већ усијана и црвена као лица пијаних људи око ње, отпушта топлоту и светлост. Искре пламена скачу, беже од центра ужареног пакла за дрво које цврчи мокро, осуђено на ломачу. Искре гоне дим попушених цигарета завијаног просечана и стварају филм од чудних сенки на изгребаном зиду учионице. Маринко, свестан галаме, на свој начин пријатне, умирујуће, одлучи да се умеша, иако му то није причињавало неко велико задовољство.
“Бранићемо земљу, зар не другови?” Глас му изломи дим, онако снажан, а несигуран, подрхтавајући. “И одбранити!”
“Хоћемо!” “Хоћемо!””Хоћемо!” Одјекну просторијом.
“Морамо другови! Бранимо децу, нашу децу и њихово детињство! Бранимо будућност за наше синове и ћерке, за нас и за унуке!”
“Тако је!” “Право каже” “А где су пушке?”
“Добро људи, доћи ће! Ја вам обећавам.” Каже Маринко, а и сам у то не верује.
“Како, доћи ће? Ко ће нам их дати? Југославија је трула крпа, спремна да да се поцепа по шавовима и прими Немце да је крпе.”
Ранко, наслоњен на сопствене руке, одговара, лаже и себе и њих, глас му се губи у мноштву других, никако да исплива на површину и уверљиво слаже. Не верује ни сам у оно шта прича, зна да му и они не верују, па ипак прича, виче, мучи своја плућа димом, само да олакша сан, за себе и за њих, “борце”, пијане од наде и ракије. “Није све готово! Ко каже да је Југославија трула крпа, готова да се исцепа?”
“Ја кажем!”
“Знаш да можеш у затвор због овога?”
“У који затвор? Ха, ха, ха! Ко ће ме ухапсити?”
“Ја, само да хоћу!” Севну и уплаши мишеве на тавану, пуцањ Ранковог беса. Варница се одвоји од пећи и пролете кроз дим да осветли револвер у капетановој руци. Гомила занеме, дим се умири.

КАПИЏИЈА – 4.

Loading

 

КАПИЏИЈА – 4.

Капиџија, село на пет километара од Крушевца. База за војску без оружја, дочека Маринка и Бору и прими их у своје окриље. Највећа зграда, раније школа у селу, одређен аје да их склони од напада касне зиме и погледа увек радозналих сељака. Маринко и Бора уђоше у собичак, одвојен зидом и стакленим вратима од учионица и ходника и јавише се једином официру. Маринко лупи опанком о опанак, укипи се и султира: “Војник Маринко Савић, војна пошта 153, стигао по позиву”… “Боље да ниси ни дошао”, промрмља официр. “Али кад си већ ту, опусти се слободно и прими одело. Учионица број 5”. “А шта ћу са овим”? упита Маринко. “Па задржи и њега, јер ово, што ћеш га добити и онако не ваља. Лако ће ветар, потпомогнут мразом да дође у посету твојим костима. Ха, ха, ха! Није лоше речено. А”? “Баш симпатичан неки чичица”, помисли Маринко. “Или луд, зар сад може да се смеје”? Маринко се окрену и оде по одело. У соби оста топлота и чичица. Али Ранко није луд. Он који је прошао све те битке у I рату. Он који зна шта је Албанија, зима, глад. Зато се и смеје. Зна да од рата нема ништа. Зна он много, па мрмља, себи у браду: “Немци су то, брале. И онда су били. Па шта? Друго је онада било. А сад? Расуло. Море какав рат? Изгинућемо сви”.

 
Водник дочека Маринка и испоручи му закрпљено одело, успут вичући: “Пожури бре! Немам цео дан за тебе”.

“Очигледно му чин ударио у главу, па сад хоће да покаже снагу, а до јуче је копао за кило брашна” – помисли Маринко, који такве не воли. И зато несвесно помисли на надувенка из војничких дана, који га је малтретирао и вређао на сваком кораку. И у глави поче да му се врти филм из војничких дана 1929. године.

Вече. Око 9 сати је. На стражи стоји, у ували између две букве, срасле једна уз другу. Мало  даље протиче поток и сећа га на родну Треботинску реку, у лето, мању од траке воде просуте из кофе. Често и пресуши. Тада рибе, повучене у малобројне вирове, постану лак плен деци, која је хватају рукама. Дурмитор. Смреке се усекле у оазе плодности стена. Повише њих јеле украшене боровим иглицама. Ветар леди, мраз напада, а ипак топло је у дому веверица, горе изнад главе му, у букви. Маринко се греје на жару, у сећању тек прошлог лета. Поглед му радосно лети у мрак, судара се са стаблима и долазе натраг, њему, да му каже: Спавај! Једноличност певања грана у грубом миловању и жубор планинског потока, учинише своје и Маринко задрема. Тад дође, баш у зао час, наредник и прекину лет у завичај, код жене и ћерке и поведе Маринка ветру на удар, ближе потоку. Три вечери су кости трпеле лед у самој сржи, три ноћи је мраз певао на његовим ушима и грчио му прсте око челика цеви пушке, а четврте је бес везао наредника за букву, зору да дочека будан.  Пета ноћ. Маринко се греје у затвору и чека суђење за велеиздају.
Настави са читањем “КАПИЏИЈА – 4.”

ПОЛАЗАК У РАТ – 3.

Loading

П
ОЛАЗАК У РАТ – 3.

Сласт му прену мозак, дрхтавица отвори очи у стварност, . Он се трже крај постеље. “Шта чекам”, помисли. И пође да је ломи, да сади. Можда ће нешто израсти. Софија га дочека као њива, топла и свесна. Извежбаним покретима одбаци непотребно са ње и њега. Обоје засијаше наги, преломљени као сенке у пољупцу што живот значи. Кревет задрхта. Маринкове хладне руке, почеше да се греју на њеним дојкама. Она рашири ноге, високо у зраку и отвори се за његове налете, што двоје спајају у једно. Продире у њу, прво полако, уживајући, а онда нагло у дубину. “То, то… Дубље, ох дубље” јеца. Зноји се од сласти. Примила га дубоко, укљештила између ногу и не пушта. Кревет шкрипи! Ломи га, ломи и он њу. Ломи и ужива. Крв би да прокључа, потпаљена жаром задњег спајања, пред пут у незвесност рата. Постеља му мека, њено помамно тело. Дојке бујне, а чврсте, нестају му у рукама. Руке се греју. Стомак складна линија. “Као да није родила, иако ради напорно, за мене је очувана”. Кревет дрхти, само што не пукне. Грч их опусти. Одлетеше у рајске висине у истом трену. Остаде у њој, дуго, дуго с уживањем. Предахну на кратко, па започе поново да открива зору. Баш је топла, врела. Дојке јој набрекле и црвене. А кукови податни, меша заносно. Љуби јој сваки део тела. Гризе јој црвенило јабука зрелих и сочних. Продире опет у зору, опет нову непознату… Она се измигољи на кратко и окрену му леђа. Полулопте заблисташе као да су од седефа. Он се промешкољи мало и утера јој га поново, до јаја. Она јаукну “То, то… Само тако” и замеша куковима, мека и податна. Само за њега. Сад и можда никад више… Обоје убрзаше. Опусти их грч… Леже на леђима, знојави од страсти љубавне… Она преде… “Дођи још једном, ко зна кад ћемо опет”. А бедра топла, влажна, раширена… Део себе преточи у снагу тог уласка у нову зору, па се вину ниско изнад тела ка дојкама… Једну стеже да се прихвати зубима, другу милује руком, а она га опет понесе у свет својих тајни…

После, Маринко устаде и препорођен поче да се обалачи. Навуче чакшире сукнене, обу опанке пуне плеве од сена… Обуче и капут, такође сукнени, закопча га, а поглед никако да одвоји од Софијиног тела, његове постеље до малочас, што се диже и спушта све спорије, освежено ваздухом који полако гаси врелину крви у набреклим жилама. “За десетак дана други ће ме заменити”, проће му кроз главу.”И ако ће… Види само каква је. Расна. Многи ће се отимати. Већину ће сломити, баш ко мене. Нека је”…
Настави са читањем “ПОЛАЗАК У РАТ – 3.”

РАСТАНАК – 2.

Loading

РАСТАНАК – 2.

Старе стубе, дотрајале, ипак ојачане ледом нове и боље, шкрипе под теретом младости. Тридесет му је година. Млад, снажан, бркајлија. Сила. Живот у њему, пред њим. Снажне ноге полако додирују земљу – камен и тело, згрчено мразом излази на светло магли. Снажан је. Руке испуниле капут од грубог сукна, опуштене низ тело, шаке стиснуте у песнице. Лице лепо и окрутно, не разазнаје се од магле и зноја, коса црна нестала у шајкачи. Иде одлучно. Лед у барицима, дело ноћашњег мраза, пуцкета под теретом 85 кила. Отвара, прескочивши три степеника напуклог прага, спољна врата чакмаре. Студен уђе пре њега у собу испуњену присуством сина, ћерке и мајке му. Мајка хрче…

Опростићу се, рећи им довиђења. Нећу будити децу. Најслађи сан. Кад могу, нек спавају. Прилази дрвеној постељи у углу. Мајка хрче. Спава. У зору је заспала. Старица. Мислила је о мени. О рату.

Узима руком крај губера и нежно, као да је дете, покрива је. Онда погледа децу у другом углу кревета. Загрљена, окренута једно другом, сањају.

Брат и сестра. Син и ћерка. Шта ће са њима бити?

Две сузе, свака у другом оку, топе зној непреспаване ноћи. Да заплаче би.

Можда их нећу видети више. Ох, задњи пут је данас у зору, пред пут у смрт. Не! Није истина. Морам живети.

Гледа их дуго, непомичан. Сваки део тела, откривен им у борби против вампира сна, анализира, ствара слику у мозгу за незаборав, само смрћу уништиву. Петао залупа крилима да би се угрејао и запева. Мраз заледи звук.

Он се трже и пође жени. Можда задњи пут са њом. А она је жена. “Ако погинем, други ће бити отац мојој деци. Жене су такве, увек пронађу другог. Не могу без човека. Слабе су оне… Или прејаке. Ох”!
Настави са читањем “РАСТАНАК – 2.”

НЕПОЗНАТОЈ

Loading


НЕПОЗНАТОЈ…


Једно поподне
били смо заједно.

Историја тог поподнева
је случајна, као и живот
и све што доноси.

Испит… сам у холу…
дим и остало.

Ипак, самоћа је испарила
са димом, кроз отворени прозор,
чим сам спазио трему,
на лицу девојке до мене.

Смешећи се,
почео сам да је тешим,
ја, највећи тремарош.

И заборавио сам све о себи…
И предстојећи испит
и велике планове…
Заборавио сам све,
осим ње.

То поподне,
које је личило на сан,
провели смо заједно.

Можда грешим, али мени је улица
била тако лепа и романтична.
И све куће, сви паркови и сви људи,
све то, што је промицало крај нас,
било је дивно, свеже, величанствено…

ТВОЈЕ ЋУТАЊЕ МИ ГОВОРИ II – књига поезије Љубодрага Обрадовића

Loading

{youtube}https://youtu.be/VL1iLA2E2ts{/youtube}

ПОРУЧИТЕ СВОЈ ПРИМЕРАК!

Књига је одштампана! Има 174 стране, А5 је формата и можете је купити по цени од 500,00 динара за испоруке на кућну адресу у Србији на мејл: pesnik@poezija.rs. Уплату извршите на жиро рачун: 310-209359-17 и очекујте књигу. За испоруке у иностранству јавите се на исти мејл, па ћемо се договорити о цени и термину испоруке…

Поштовани посетиоци, драги песници,

Изашло је из штампе друго издање моје прве књиге ТВОЈЕ ЋУТАЊЕ МИ ГОВОРИ. Издавач је Удружење песника Србије – ПоезијаСРБ, а штампарија СаТЦИП из Врњачке Бање – пословница Читлук. Прво издање књиге објављено је 1990. године. Издавач је био КУД “Вук Караџић” из мог места, а књига је штампана у штампарији “ГРАФО СРЕМ” у Шиду у тиражу од 1.000 примерака. Друго допуњено и измењено издање објављујем после 20 година, па је и то један мали јубилеј. Оно је скоро идентично са првим издањем, а измене се односе на корекције и дотеривања код појединих песама. У књизи су и три нове, до сада не објављиване песме: СВЕТ /страна 8./, КАД САМ БИО ДЕТЕ /страна 9./ и МАКИ /страна 10./. Овде Вам, као илустрацију моје поезије, поклањам 3 песме: ТВОЈЕ ЋУТАЊЕ МИ ГОВОРИ /страна 5./, /страна 9./, БЕЛЕЖИ СРЦЕ /страна 122/ и БЕСКРАЈ И ТАМА /страна 145./. Књига има 174 стране, А5 је формата и можете је поручити на мејл: pesnik@poezija.rs по цени од 500,00 динара за испоруке на кућну адресу у Србији. За испоруке у иностранству јавите се на исти мејл, па ћемо се договорити о цени и термину испоруке…

С поштовањем, Љубодраг Обрадовић



ТВОЈЕ ЋУТАЊЕ МИ ГОВОРИ


Твоје ћутање ми говори.
После дугих шетњи
и изгубљеног мира,
видим зебњу у твојим очима
и једно срце од поцепаног папира.

Твоје ћутање ми говори.
Ти имаш бујну машту
и дечака на сваком кораку.
И најлепши цвет страда у мраку,
зато их и мамиш у своју башту.

Настави са читањем “ТВОЈЕ ЋУТАЊЕ МИ ГОВОРИ II – књига поезије Љубодрага Обрадовића”

СВЕТ

Loading

 

СВЕТ

Како је леп овај свет,
доле парк, солитер горе…
Овде травка, тамо цвет…
Авион пара небо, а брод море.

Једног дана, тачно у пет,
запитао се ја сам,
ко је саздао мој свет?
И од тад маштом скитам.

Тајна постанка и сад,
куршлус ми у мозгу прави…
Како је тај зидар,
успео свет да направи?

А одговор је ту,
у ваздуху виси…
Љубављу у срцу,
свој свет зидамо ми сви!

© Љубодраг Обрадовић

ПРИЧА О ПСУ И ЈОШ ПО НЕШТО

Loading

ПРИЧА О ПСУ И ЈОШ ПО НЕШТО

Дрво, топола. Читав дрворед. Наспрам неба, а  снегом је обучена свака грана, свака гранчица… Па чак и лист, који се одавно беше преселио на влажну и црну земљу, па сад шушка под снегом. Поред дрвореда пут, сеоски, насипан речним песмом из Треботинске реке, а каљав од нанесеног блата из околних њива. Та ту пролазе сељаци… Људи из града се возе у својим луксузним аутомобилима, па мораш да пазиш да те не испрскају. То је село, данас чудна смеша измешаних људи и околности.

Једног дана, (ко да беше баш јуче), збило се нешто необично за овдашње прилике – дошао поручник из Аустралије. Цело село се ускомешало: те донео пара, те није итд.,  итд. Дугокос даса, више девојка него младић, мало сујетан, па му пажња импонује. Сеоски ђилкоши намирисали лову и врте се око њега… Но све то је ствар недостојна пажње и мога интересовања и да није било пса, никад о томе не бих ни размишљао.

Један мали, жути пас, с пола репа, који кад прође сеоском улицом у­плашено, унезверен, погледа сваког случајног пролазника, па по6егне, довољан је да дубоко у теби затрепери нешто несагледиво и несхватљиво, што сваког човека покреће и води као вила водиља кроз живот.

И тако ти иде младић (то би требало да сам ја) влажном и каљавом улицом дубоко замишљен, не гледајући где гази, не примећујући ко пролази, кад одједном нога му помилова камен и он се нађе у блату. Паде, доле у понор, паде одозго, са неба свог маштања. Паде једноставно у мутну воду и глиб, паде у стварност.

О како је све на овом нашем свету прост случај. Да није, ко зна који сељак и ко зна када, како и зашто, изгу6ио овај повећи камен, младићсе се не 6и нашао у блату, јел’ да? А да није пао, прошао би замишљен и овај догађај, што ће се управо догодити, остао би само изгу6љени трен у мозгу поручника из Аустралије.

Али судбина је чудна игра измешаних сила и све тече као што неухватљива природа жели, свака појава има свој ток и ма како да поток кривуда развлачећи се у страну, ипак се на крају (чега?) стиже циљу. Каквом и да ли уопште има циља коначног, стварног, јединог? Сумњам! Јер, рецимо, човек жели да има кола и сања годинама само о томе. То је, дакле циљ! Свакако! Човек купи кола. Циљ је остварен и шта сад? Да се седи и ужива без циља? Не, то човек и уопште, сва жива бића, све живе  и дишу, не могу, не смеју. Циљ је све, сав живот, напредак, опстанак. Без циља не 6и 6ило човека, ни живота. Сиромашнима циљ је богатство, богатима углед, ћелији циљ је дељење, потоку море! У сваком трену, сваком секунду, часу, дану, у свакој години, циљ постоји, али се мења страховито 6рзо, зависно од величине. Већи циљеви (веће масе, као у физици) споро се мењају и остварују, мали пролете.

Дакле, судбина је за свој тренутни циљ, одабрала младићев пад из маштања у стварност, из илузија у блато реалног света.

Бесан на себе и своју слабу пажњу, тај дечко од 18 година устаде бесно и пажљиво продрма своје панталоне, не би ли их ослободио непотребног му блата. Затим опра руке у повећој бари, крај себе у јарку, а онда, поглед му скрену на оближње куће.  Два , три пролазника прођоше крај њега и подругљиво се смешећи, доста тихо,  а ипак довољно гласно, да би и он чуо, промрмљаше:

“Пази га , наш филозоф пронашао спас у бари! Ха, ха, ха”! Младић бесно погледа за њима и нервозно кршећи руке, окрену се и пође и сам својој кући, да се пресвуче.

 

ПРВОМАЈСКА

Loading

ПРВОМАЈСКА

Кренули смо уз брдо,
путем од клесаног камења.
Смехом да заклонимо понор.
Утеху да тражимо за промашена хтења.

Своје заблуде и празнине,
узносимо на врх планине,
да их лакше бацимо у дубине душе
и побегнемо од истина које гуше.

КАКО НАПИСАТИ ПЕСМУ

Loading

  


КАКО НАПИСАТИ ПЕСМУ


Написаћу песму. Како?
Слова су побегла од мене.
Побећи ћу и ја од себе,
у музику и мирис.

Измислићу скитњу
и занос проласка градом.
Месец ће светлети крадом,
а ја ћу уз стабла столетна,
уз липе и оскоруше,
слушати како се руше,
очекивања и светови.

Јутро свануће росно.
Проћи ћу руком кроз косу,
живот ће проћи друмом,
ја ћу својим умом у баре..