На почетку…

Loading

 

Данас, 4.10.2020. године, одлучио сам да на сајту www.poezija.in  који пише о мени, мом стваралашту и мом животу, придодам и део из рада у Културном центру Крушевац у периоду од 2008. до 2013. године, када сам био директор ове установе, односно главни и одговорни уредник КЦК. Тај део мог живота и рада мени је посебно значајан, јер сам професионалан рад у култури одувек желео. Зато ћу са сајта Културног центра Крушевац (који сам ја тада обликовао, попуњавао садржајима и одржавао) преузети садржаје и поставити их овде, на мом сајту. Чиним то, да био освежио сећања и помогао посетиоцима мог сајта да се упознају и са тим делом мог живота и моје креације. Надам се да ће ми ови садржаји послужити и за штампање монографије “КУЛТУРНИ ЦЕНТАР КРУШЕВАЦ 2008. – 2013.” За почетак објављујем ове моје напомене и моју биографију, која је и сада на сајту www.kck.org.rs, али сам је допунио само новим чињеницама о мом стваралаштву. Наравно, ту је и Водич кроз КЦК , који ће Вам помоћи да сагледате шта се то све ради у Културном центру Крушевац и зашто нам је тада мото био – ЖИВОТ И КУЛТУРА ИДУ РУКУ ПОД РУКУ!

 Љубодраг Обрадовић

 Љубодраг Обрадовић је рођен 1954. године у Треботину, где и данас живи. Завршио Економски факултет у Нишу. Радио у Крушевац Промету, ТП Крушевцу, Пореској управи Србије – филијала у Крушевцу. Био је директор Културног центра Крушевац од 2008 – 2012. године.

Подпредседник је КУД-а *Вук Караџић* из Треботина, где и данас учествује у креирању, уређивању и извођењу програма. Идејни је творац фестивала драмског аматерског стваралаштва Расинског округа – *ФЕДРАРО* и Сусрета Песника у Треботину – *СУПЕС*. Објавио је до сада седам књига и то: књиге поезије ТВОЈЕ ЋУТАЊЕ МИ ГОВОРИ, ЖИВЕТИ СЛОБОДНО, МИРИС БОЖУРА , БОГИЊА, КРУГОВИ и ТВОЈЕ ЋУТАЊЕ МИ ГОВОРИ (II издање) и књигу УКРОТИТИ ЕТАР (која садржи записе, рецензије књига, приказе културних догађаја, интервјуе…). Песме су му превођене на енглески, шведски, немачки, италијански и бугарски и објављиване у бројним часописима и заједничким књигама у земљи и иностранству, као и на бројним интернет порталима…

Сада је председник Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ са седиштем у Крушевцу, које је основано 17.09.2012. године и главни је и одговорни уредник Часописа за поезију – ПоезијаСРБ који издаје ово удружење. Власник је и уредник сајтова: поезија.срб и www.poezijascg.com (као и сајтова који су из ПоезијеСЦГ проистекли: www.poezija.rs ; www.poezija.in и www.fedraro.poezijascg.com), као и сајта о фестивалу ФЕДРАРО федраро.срб.

Мејл: pesnik@poezijascg.com и pesnik@poezija.rs

Veče poezije u galeriji Milića od Mačve 06.11.2008.

Loading

06.11.2008. godine u galeriji Milića od Mačve *KOSOVO PRVI PRAG SRBIJE* u Kruševcu, u organizaciji Kulturnog centra Kruševac održano je veče poezije na kome su se predstavili pesnici iz Aleksinca i Kruševca.

Iz Aleksinca su nastupili članovi književnog kluba *VELIMIR RAJIĆ* : Svetlana Biorac – Matić, Aleksandra Pavlović – Teda, Miroslav Zdravković – Miroslavski i Dragan Pavlović, a iz Kruševca pesnici: Ljubiša Djidić, Ljubodrag Obradović, Veljko Stambolija, Jelena Protić – Petronijević, Nebojša Lapčević, Spasoje Ž. Milovanović, Tomislav Simić, Tomislav Miletić i Života Trifunović.

Da doživljaj bude potpun, doprineli su i aforističari Ivko Mihajlović iz Kruševca i Srbobran Matić iz Aleksinca, kao i Hor *SRPKINJE* iz Kruševca. Sve u svemu jedno izuzetno veče za prisutne pesnike i mnogobrojnu publiku u galeriji Milića od Mačve. Osetite delić atmosvere.



Pesnici iz Aleksinca i Kruševca – Učesnici pesničkih susreta u galeriji
Milića od Mačve *KOSOVO – PRVI PRAG SRBIJE* u Kruševcu

ЦРНО ИЛИ ЦРВЕНО – Аудио

Loading

У Крушевачком позоришту, 19.06.2019. године у 18:00 сати одржана је промоција моје седме књиге ЦРНО ИЛИ ЦРВЕНО. Програм су водили и осмислили: Светлана Ђурђевић и ја – Љубодраг Обрадовић. О мом ставаралаштву говорио је Борисав Бора Благојевић – песник из Ћуприје, а прoчитани су и изводи из рецензија Драгојла Јовића – песника из Крушевца и проф. Раденка Бјелановића – песника из Крагујевца. Можете преслушати и аудио запис с промоције књиге “ЦРНО ИЛИ ЦРВЕНО”, обогаћен са песмама на мој текст “КОЛИКО” и “ТИ СИ НАЈЛЕПША” које су компоновали и певају Бранко Симић и Миле Ђурић. Све остало била је поезија и музика. За музички део постарао се Мића Живановић, а моју поезију говорили су осим мене и моји пријатељи, сарадници, песници, укупно нас 32, а прочитане су 34 песме. Ко је све говорио моју поезију сазнаћете на крају слушања. Можете преслушати целу аудио промоцију или поједине песме, како пожелите… 


· Љубодраг Обрадовић – ЦРНО ИЛИ ЦРВЕНО
Настави са читањем “ЦРНО ИЛИ ЦРВЕНО – Аудио”

САВЕСТ – 10.

Loading

САВЕСТ – 10.

Маринку се ускомеша крв у жилама, кад виде, до јуче тако дивне, беле зграде, откинуте од неба бомбама. Узнемири ше га и лица сваког од људи на плочнику.
“Они нешто знају, зато нас тако гледају. Да није рат завршен? Можда се главнина војске предала? Зашто нас тако чудно гледају? Сигурно верују да је све готово. Не може бити! Не сме то тако! Јуче почело, а данас крај. Али ако нећу погинути – остаћу жив! Живети… Живећу!”
“Ћути кукавицо”, јавља се други глас. “Зашто да живиш? Немац да ти суди?”
“Ти све видиш црно. Није баш тако” одговара први. “Ја нисам кукавица, али волим да живим. Смрт? Нико од ње неће видети корист, а жив требам деци, да их храним!”
“Сад тражиш излаз, сам себе да оправдаш. Није тако!”
“Јесте”!
“Није! Погледај ове људе. Видиш им лица. Шта мислиш, зашто су таква?”
“Неко им погинуо”.
“Није свима”.
“Није свима, тачно, али, размисли мало. Жале за изгубљеном слободом! Човек је звер, мили мој. Дивљач затвориш, узмеш јој слободу, а она се разболи и угине. Исто и човек. Чим неко узме бич и узмахне му изнад главе, готово је са њим. Полако, али сигурно, иде у пропаст. Да би се спасао, устаје и бори се за слободу, за себе, за свој опстанак. Бори се за живот. Запамти, живот! Живот онај прави, без искрица лажи пред самим собом, живот без дволичности у самом себи. Живот, једноставно ЖИВОТ”!
“А шта ти хоћеш? Видим, желиш да се повучеш, да побегнеш, другови да гину, а ти под женину сукњу да се сакријеш? Да вириш испод ње, као уплашени миш, а кад дођу да ти запале кућу и побију децу, онда ћеш да устанеш, да испливаш из пакла злобе и себичности, узмеш секиру и убијеш првог немца. А остали ће тебе, зар не?”
“Није баш тако!”
“Можда ћеш у четнике? То не би било тако лоше! Али бори се сад, иначе, име ће ти се изгубити. Нестаће и тебе и твојих семенки. Нико те неће упамтити! Нико! Погледај оног на носилима, глава му умотана у завоје. Ко ће њега препознати и како? Ко му име написати на камену изнад главе. Нико! А ти иди и бори се!”
“Погинућу! Један метак и готово… Одох у рај.”
“Па и ако погинеш, деца ће ти живети”
“Ја један, не могу ништа…”
“А другови? Они су ту! Ако побегнеш ти и остали ће побећи! Сви они се боре сами са собом, баш као ти и ја, твоја савест! Али савест је увек јача! Мора да победи, иначе оде Југославија до ђавола!”
“Па и овако ће”!
“Да, стварно! Само ти ћеш свој дуг одужити. Оно парче земље, што храни ти децу, неће да те куне, ни децу да ти сумњом трује. Одужиће ти се земља, видећеш! Ако погинеш, примиће те сва нежна и мека у свој вечни загрљај, у своје срце, због којег си ти дао своје. Бори се! Стегни пушку, прсти да побеле! Стегни је, твоја је слобода! Бори се! Бори се! Хоћеш, зар не”?
Настави са читањем “САВЕСТ – 10.”

ИДЕМО У БОЈ – 9.

Loading

ИДЕМО У БОЈ – 9.

Војници, који су се одазвали на позив за мобилизацију, добише оружје још истог дана, заједно са наредбом да крену ка Бугарској граници на претпостављени фронт. Маринко то прими с нелагодом, али охрабри га тежина добро познате пушке. Осети се некако сигуран! Нико му ништа не може. Проблем је само што немамо довољно муниције. Умири га Бора, који му исприча разговор између капетана и поручниковог кураира. Наиме потребне количине муниције, по плану, добиће у Нишу.

Тачно  у 12:00 сати, сунце прокрчи пут рушевине авионима рањених облака и провири, прво стидљиво, па онда привучено ужасом разарања и смрти, изрони цело и окупа град новом надом. “Бог је уз нас”, помислише војници – њих 120, сврстани у 2 колоне у пространом дворишту. “Ево шаље нам сунце! Можда шаље и њима? Не, ово је наше сунце, за нас се рађа, нас да води у нови живот.” Пуна наде и сигурна у себе, колона полако крену низ брежуљк, смрзнутим путем, између мразом ољуштених стабала. Школа оста, празна и тиха, окупана  мирисима дима и алкохола, да чека децу, своје ђаке, сунце да јој врате, учионоце проветре и свежином испуне сводове и донесу, ону свечану атмосверу, пуну дечје граје.

Колона кривуда у даљини црна, тоне нестварно у маглу, јер је сунце, несрећно због указаног призора, побегло са бојишта, да не гледа сву сраноту и бестидност моћних, над немоћнима. Колона кривуда, старим стазама, које су вредни ратари, журећу на рад у долину, данима табанали и добро угазили. Колана потања, искричаво-сабласна и пробија лед магле ка граду Крушевцу. Чује се нема песма од уплашених погледа сељака, којима сузе у уморним очима гасе задњу наду у победу. Колона се удави у магли. Последњи човек – тачка, стопи се у сивило сумора у алеји од изгребаних и поцепаних стабала, којима ратни вихор, поцепао столети ред и поредак, поцепао мир. У позадини оста село, Капиџија, авенија људских душа, да лепрша на априлском мразу, немоћна за било шта друго. Осташе, стари и деца, сви немоћни за отпор, за пркос. Осташе да живе од месечевих бајки и сања у рану зору, кад се на сат пада у заборав и кратко одмор, који доноси лажну будућност без рата!
Настави са читањем “ИДЕМО У БОЈ – 9.”

СВЕ ЋУ ДА ДАМ

Loading


СВЕ ЋУ ДА ДАМ


Све ћу да дам,
да лутам,
да патим…
Слатка је бол,
коју желим!

Полетимо низ поље,
љубави моја…
Живот је рана,
живот је и цветна пољана,
живот је што се жели!
Полетимо љубави моја,
полетимо у свет бели…

Кад се хоће,
много се може,
кад се хоће,
доста се постиже.
Полетимо љубави моја,
без страха…

 

ТВОЈЕ ЋУТАЊЕ МИ ГОВОРИ II – Љубодраг Обрадовић – Премијера виртелне промоције

Loading

Погледајте виртуелну промоцију књиге “ТВОЈЕ ЋУТАЊЕ МИ ГОВОРИ”

Поштовани посетиоци, драги песници,

Одржана је виртуелна видео промоција моје прве књиге поезије ТВОЈЕ ЋУТАЊЕ МИ ГОВОРИ. Премијера је одржана 22.08.2020. године у 19:00 сати на овом сајту и на YouTube-u истовремено. Промоција траје око сат времена, а моју поезију, осим мене, говоре и моје колеге и пријатељи, коју су те песме изговарали у протеклом периоду на различитим манифестацијама. Осим поезије било је још и музике. Рецензија и других прича о поезији и аутору овога пута није било у видео матерјалу, али биће их у пропратном тексту у наставку овог чланка. Све детаље можете погледати на: www.poezija.rs

Настави са читањем “ТВОЈЕ ЋУТАЊЕ МИ ГОВОРИ II – Љубодраг Обрадовић – Премијера виртелне промоције”

БОМБАРДОВАЊЕ – 8.

Loading

БОМБАРДОВАЊЕ – 8.

Негде око поноћи Ранко га је разбудио. Учинио је то управо у тренутку кад је аждаја – рат, хтела живог да га прогута. Дрмусао га је константно и јако. Цело тело се тресе, згрчено. Лице – маска ужаса, очи – разбијени белуци. Одједном Маринко скочи, збуњено погледа око себе, угледа на прозору месец, осети руку на рамену и помисливши “аждаја”, шчепа Ранка за  врат. Кркљање човека, тешко као пред смрт, стиже му некако до свести и он уплашивши се своје наглости и несмотрености, олабави стисак. После је дуго објашњавао Ранку  зашто је то учинио. Уствари, објашњавао је сам себи. Капетан је слушао неповерљиво, али је на крају ипак морао да му поверује. Веровао или не, у оба случаја исто је прошао, глава му је остала на рамену…

Маринко изађе из тишине собичка и пође у дим учионице. Није остао дуго унутра. Злокобна тишина и смрад дима и пијаних спавача на поду, натераше га да излети напоље на мраз, у слободу. Јутро је дочекао будан, сав смрзнут у шупи, на метровима дрва за лежај. Да би се загрејао, узе секиру и нацепа нарамак дрва. Пажљиво све скупи и пође у учионицу, својим будућим пријатељима да загреје буђење.

Звук мотора, високо у облацима, привуче му пажњу. Истрча напоље! Немачке штуке, у формацији по четири у облику крста, излећу из облака и обрушавају се на Крушевац, бомбардујући га.
“Страда вероватно Равњак, начелство и Обилићево. Вероватрно. А где је наша војска, где је противавионска одбрана. Зашто не падне неки авион? Зашто, зашто?” Пролази Маринку кроз главу, али одговоре нема…
Настави са читањем “БОМБАРДОВАЊЕ – 8.”

ОСТАТИ ЖИВ – 7.

Loading

 

ОСТАТИ ЖИВ – 7.

Сада седи на столици, глава му притисла сто и размишља…. Мисли, мисли… Рат… Рат… Рат… Само једна реч, три слова, а доноси толико патње, бола, толико суза, толико суровости, одузетих живота, односи толико среће, свет завија у црно. Рат и сама помисао шта ће донети својом реком, незаустављивом бујицом која гута све пред собом, најежи му кожу.

Сваки делић разума и способности људских бића за смисленим животом срушиће се у прах и пепео. Сва људска бића постају лутке, које невидљива рука из даљине покреће и окреће по апсурдним правилима моћи. А зашто? За хирове неког лудака, који је умислио да влада светом? А није сам, има их мало, али мисле да су одабрани да скроје судбину света по свом ћефу. 
Настави са читањем “ОСТАТИ ЖИВ – 7.”

СЕЋАЊА – 6.

Loading

 

СЕЋАЊА – 6.

Јутро! Сунце тек изашло из зеленила давно олисталог дрвећа на Јастребцу. Пролеће је, мај месец. Славуји се вратили, па се радују сваком, старом, познатом грму. Земља влажна од пре неки дан палих киша, па облаци паре, полако ношени једва приметним поветарцем, лете небу, да сазидају велике облаке и врате се на земљу преточени у пљусак. Њиве одавно пооране, већ се зелене од постиглог за копаље кукуруза. Велика долина, што се шири неравномерно, с обе стране, после јаких киша надошле Треботинске реке, онако шарена од изукрштаних међа и парцела, таласаста, пошкропљена понеким стаблом, пресијава се на сунцу. Час поглед упије ливада, час њива пшенице, онда млад, свеж, кукуруз, па јабучњак и опет поново трава, пшеница, кукуруз, стабла јабука, најлепши ћилим са свим бојама , тако вешто изаткан. Долина расте, равна, расте на све стране, све до првих кућа на брежуљку и ту стане, укроћена! Брежуљак исечен  путићима, украшен кућама, весео, свестан победе, гледа доле, реку и ћилим и уздише, желећи да он заблиста  онако сјајан. Утеши се кад виде људе који весело, пробуђени петловима, хитају у колонама у долину на рад, да би се увече  опет вратили брежуљку, у своје домове. И ево првих радника, носе мотике, нове, подигнуте високо изнад глава, сунцу да их угреје и окали миловањем својих зрака. Њиве их дочекују радосне, меке, податне, жељне њиховог пријатељства, гладне њиховог рада. Рад почне, земља запева, жито брже нарасте и сви су весели. Највише газде, најмање надничари! Маринко, један од надничара, радио је цео дан на туђем имању, заједно са власником. Сунце на средини своје дневне путање, стало да гледа живот испод себе и точи топлоту у голо тело. Газда потражио хлад, а Маринко копа! Тужан је као и подуспарени кукуруз, али кад се мора, мора се. Ручак није добио. За вечеру, само чорба од брашна, без масноће.  Једе само хлеб. Газда, пакосно, а грабежљиво промрмља:
“Слабо си копао данас, имаћеш само пола наднице!”
Маринко испусти хлеб из руке и скочи бесан:
“Зар само 2 килограма брашна, а копао сам од 6 до 8” изусти, а гром његових песница муњевито се сручи на газду. Освести га сплачином за свој ручак.
“А сад, дај оно пиле из форуне и дај 50 килограма брашна. Одавно ти мени закидаш. Ако некоме писнеш, заклаћу те ко врапца. Је си ли разумео?”