Маринку се ускомеша крв у жилама, кад виде, до јуче тако дивне, беле зграде, откинуте од неба бомбама. Узнемири ше га и лица сваког од људи на плочнику.
“Они нешто знају, зато нас тако гледају. Да није рат завршен? Можда се главнина војске предала? Зашто нас тако чудно гледају? Сигурно верују да је све готово. Не може бити! Не сме то тако! Јуче почело, а данас крај. Али ако нећу погинути – остаћу жив! Живети… Живећу!”
“Ћути кукавицо”, јавља се други глас. “Зашто да живиш? Немац да ти суди?”
“Ти све видиш црно. Није баш тако” одговара први. “Ја нисам кукавица, али волим да живим. Смрт? Нико од ње неће видети корист, а жив требам деци, да их храним!”
“Сад тражиш излаз, сам себе да оправдаш. Није тако!”
“Јесте”!
“Није! Погледај ове људе. Видиш им лица. Шта мислиш, зашто су таква?”
“Неко им погинуо”.
“Није свима”.
“Није свима, тачно, али, размисли мало. Жале за изгубљеном слободом! Човек је звер, мили мој. Дивљач затвориш, узмеш јој слободу, а она се разболи и угине. Исто и човек. Чим неко узме бич и узмахне му изнад главе, готово је са њим. Полако, али сигурно, иде у пропаст. Да би се спасао, устаје и бори се за слободу, за себе, за свој опстанак. Бори се за живот. Запамти, живот! Живот онај прави, без искрица лажи пред самим собом, живот без дволичности у самом себи. Живот, једноставно ЖИВОТ”!
“А шта ти хоћеш? Видим, желиш да се повучеш, да побегнеш, другови да гину, а ти под женину сукњу да се сакријеш? Да вириш испод ње, као уплашени миш, а кад дођу да ти запале кућу и побију децу, онда ћеш да устанеш, да испливаш из пакла злобе и себичности, узмеш секиру и убијеш првог немца. А остали ће тебе, зар не?”
“Није баш тако!”
“Можда ћеш у четнике? То не би било тако лоше! Али бори се сад, иначе, име ће ти се изгубити. Нестаће и тебе и твојих семенки. Нико те неће упамтити! Нико! Погледај оног на носилима, глава му умотана у завоје. Ко ће њега препознати и како? Ко му име написати на камену изнад главе. Нико! А ти иди и бори се!”
“Погинућу! Један метак и готово… Одох у рај.”
“Па и ако погинеш, деца ће ти живети”
“Ја један, не могу ништа…”
“А другови? Они су ту! Ако побегнеш ти и остали ће побећи! Сви они се боре сами са собом, баш као ти и ја, твоја савест! Али савест је увек јача! Мора да победи, иначе оде Југославија до ђавола!”
“Па и овако ће”!
“Да, стварно! Само ти ћеш свој дуг одужити. Оно парче земље, што храни ти децу, неће да те куне, ни децу да ти сумњом трује. Одужиће ти се земља, видећеш! Ако погинеш, примиће те сва нежна и мека у свој вечни загрљај, у своје срце, због којег си ти дао своје. Бори се! Стегни пушку, прсти да побеле! Стегни је, твоја је слобода! Бори се! Бори се! Хоћеш, зар не”?
Настави са читањем “САВЕСТ – 10.”
