![]()

СЕЋАЊЕ
Ти сад шеташ,
обалом зелене реке,
провлачећи косу
испод врбових грана.
Ти се сад никог не сећаш,
понајмање мене,
клонулог под теретом,
прохујалих дана.
Ти сад трчиш,
стазама цветним
и смејеш се гласно
незнанцу што те следи.
Ти сад, из позе љутите,
зовеш, тобож несрећна,
оног што ће да лаже красно
и тепа ти *леди*.
