Ин поезија
НОСТАЛГИЈА
Са запада долази ноћ,
доноси је лахор нежну.
Корачам. Звезде се пале.
А некад, у сличним ноћима,
тишина је крила нас.
Сећаш се?
Корачам.
Река жубори певањем.
Је ли то наша балада,
или ми се чини?
Корачам.
Врбе ми лишћем
милују лице и мрсе косу.
Гле песак, камење и слова.
Твоје и моје име у срцу.
Шеснаест година смо имали тад.
Сећаш се?
Настави са читањем “Песме за … – НОСТАЛГИЈА”
КРАЈ
Сад кад је крај на видику,
преостају ми само сећања
на прохујалу идилу.
А ја нећу да је то тако,
ја сам против!
Зар су сви покушаји
били узалудни,
све жртве безвредне,
сва заклињања лажна.
Сећам се, ко јучерашње шетње,
целог нашег познанства,
читаве наше историје.
Није то ништа необично,
обична кап у мору сличних
рађања љубави.
Настави са читањем “Песме за … – КРАЈ”
А ЛА ЈЕСЕЊИН
Ту, до мене, седи.
Главу горе, уживај.
Ништа тебе не сме да наједи.
Ти свирачу само свирај.
Свирај песме од давнина,
а ти душо не тугуј.
Била си знам са многима,
ноћас се моме пијанству радуј.
Загрли ме, љуби ме, то је занос.
Нема бола кад се љубав жели.
Нема ничег. Хајде, вуци ме за нос.
Ја и томе знам да се веселим.
Настави са читањем “А ЛА ЈЕСЕЊИН”
TИ ТО НЕ СЛУТИШ
Топлина ми срце заталаса
док љубичица си смела,
у бекству од буке.
са рукама у џепу
туђег капута.
И волим ову јесен,
лишће што пада на моје жеље
и твој ход док гледаш небо.
А ти никад нећеш осетити,
жар погледа,
из мрачних ходника живота.
Али мени је лепо,
док хладноћа руши ласте,
заспале у живој коси.
Настави са читањем “Песме за … – TИ ТО НЕ СЛУТИШ – Љубодраг Обрадовић”
Уместо речи,
музика…
Уместо миловања,
понор…
Стојим на углу,
лебдим на ветру.
Колико је сањана блискост?
Колико је жељена нежност?
Колико је маштана будућност?
На свету, играју зли,
занос је,
блед одраз
промашеног.
Настави са читањем “УМЕСТО… – Љубодраг Обрадовић”
ПРАЗНИНА
Осећам чудну празнину,
док крај мене, у парку,
на клупу седаш.
Вoлeћу те кад не будеш овде,
сад те само гледам.
Сад те само гледам,
а мисли пролазе кроз главу.
Вoлeћу те некад,
сад самоћу желим праву.
А заљубљени парови,
крај нас полако пролазе
и радо плаћају казне,
што траву парка газе…
Настави са читањем “ПРАЗНИНА – Љубодраг Обрадовић”
МАГЛО И ОСАМО
Магло и осамо,
туго и тамо,
шта је мир душе,
наспрам
оштрих ивица слободе,
шта је жар чежње,
наспрам одбијања твог?
Песмо одласка,
зоро повратка.
Има ли изгледа
за промашене,
има ли наде
за изгубљене,
има ли шансе
за супростављене ветру?
Настави са читањем “МАГЛО И ОСАМО”
ШТА БИ ХТЕЛА ЈОШ – Љубодраг Обрадовић – Прочитано 457
Постављено – 18. Јануарѕ 2006. г. @ 21:22:41 ЦЕТ – Љуба
Ехо говора одзвања,
машта твојим путањама
милује моју душу,
живим у бригама,
окружен патњама
и шта, шта би хтела још?
Моју крв ?
Расуо сам одавно !
Моје тело ?
Узела си !
Моју машту ?
Попила си !
И шта, шта би хтела још ?
Да ти лижем стопе ?
Лизао сам !
Да те носим на длану ?
У срцу сам те носио !
Да будем веран ?
Јесам !
Па шта, шта би хтела још ?
Настави са читањем “ШТА БИ ХТЕЛА ЈОШ”
МИСАО О ТЕБИ
На јелама овим,
зеленим ко гуја,
лик твој ловим.
Мислећи на тему
прохујалих олуја.
Промешам прошлост
и зрнца збиље,
па знојим се и бесним,
јер сам само мрав
на тромеђи речних струја.
Ја се знојим,
а борови певају,
славуји ноћ раздањују,
цвеће мирисом опија,
а песак се котрља
и цури пешчани сат.
НЕДОСТИЖНИ МИРИС
У беличастој измаглици,
испраћа и сачекује,
шапутања и бескраје,
бескрајно тужан.
На даскама продавнице,
мерка судбину.
Прошлост се не понавља ни у сну,
шапуће магли.
Зује већ пчеле,
на цвећу тренутка.
Он, у белом мантилу,
гледа очешљану косу
и лице у непознато, што жури.