Ин поезија
НЕМАМ…
Немам паре да ти купим ни бициклу.
Видим круг дима што се врти.
Снови су бледи и уз сву вику.
Људи са стране увек су шкрти.
Немам мира због тебе,
виђам ноћу чудне ствари.
Срце, клошар стари, све бележи,
док немоћно, од истине бежи.
Немам више занос да те пратим.
Године су прошле, дим је у машти.
Наш се живот из дана у дан крати,
а твоје мисли, још у цветној су башти.
ЗРИКАВАЦ
Ко зрикавац поноћни,
лелуја мисао боре чела;
миловаће те љубавници моћни,
само неће клипан ког си вoлeла.
Тешиш се сада
надом да ће боље бити,
а знаш; због истине се страда,
али истина се не да скрити.
Настави са читањем “Песме за… ЗРИКАВАЦ”
ЛИПЊАК
Сударили смо се,
на успутној стази,
у трњу жбунова на међи,
у грању багремова туђих
и погледали се…
Ти си се насмејала
птици на бресту,
што се престрашила
и одлетела далеко.
Насмејала си се срећна,
гледајући расцветани кукурек,
узлепршане гране липа
и мој поглед светао.
Настави са читањем “Песме за … ЛИПЊАК”
ТВОЈЕ ЋУТАЊЕ МИ ГОВОРИ
Твоје ћутање ми говори.
После дугих шетњи
и изгубљеног мира,
видим зебњу у твојим очима
и једно срце од поцепаног папира.
Твоје ћутање ми говори.
Ти имаш бујну машту
и дечака на сваком кораку.
И најлепши цвет страда у мраку,
зато их и мамиш у своју башту.
Твоје ћутање ми говори,
док те гледам без твог знања.
Очајни су то погледи,
занесењак може само да сања.
Настави са читањем “Песме за … – ТВОЈЕ ЋУТАЊЕ МИ ГОВОРИ”
ДОПУСТИТЕ
Допустите, Ви бисте у град,
госпођица да будете зар не?
Смета вам тишина и равнодушност села!
Ох, несрећнице моја, да није то сад
какав хит, или договор ваш,
са прохтевима тела?
Допустите, Ви бисте на асфалт,
сметају вам зими блато,
а лети прашина на сокацима!
Ох, лепото моја, није злато све што сија
и није све што се прича, истина.
Допустите, ја сам нитков,
задњи мангуп села и чека ме зла коб!
Али допустите, за поредак нов да шапнем,
град је велика збрка, град је ров!
Настави са читањем “Песме за … – ДОПУСТИТЕ”
ПОГЛЕДАЈ У НЕБО
Погледај небо,
другарице
из школских дана;
звезде падају.
И замисли жељу.
Ако је права,
оствариће се.
Ако је силно пожелиш,
понеће те собом.
Једне вечери,
давне седамдесетдруге,
кад је Јастребац,
од снега стењао,
ја сам видео падалицу
и пожелео те за ноћ.
Настави са читањем “Песме за … – ПОГЛЕДАЈ У НЕБО – Љубодраг Обрадовић”
ПОГЛЕДАЈ У НЕБО
Погледај небо,
другарице
из школских дана;
звезде падају.
И замисли жељу.
Ако је права,
оствариће се.
Ако је силно пожелиш,
понеће те собом.
Једне вечери,
давне седамдесетдруге,
кад је Јастребац,
од снега стењао,
ја сам видео падалицу
и пожелео те за ноћ.
Али, у истом тренутку
и ти си, топећи се од среће,
замислила своју будућност,
без мене
и одлетела си са матуре
и мојих снова.
Настави са читањем “ПОГЛЕДАЈ У НЕБО”
СУДБИНА
Понекад,
залута сунце,
у брзе воде моје
и весели се са мном.
Оживим тад
и рањени во мојих мисли,
покуља у траке светлости.
Понекад,
девојка отвори срце,
пред очима мојим,
па луд од страсти полне,
ко кип сатима стојим
и врело тело хладим знојем.
Настави са читањем “Песме за … – СУДБИНА”
НАЈДРАЖА
Гледам тополе,
усправне на ветру,
како јуре у небо…
Гледам лишће
жуто, како лети,
откинуто са грана…
Гледам и знам,
да је нашој љубави крај.
Најдража…
Знам, јер тополе плачу,
киша пада ситна,
а сећања главу муче,
својим глупостима глупим,
својим чарима скупим
и лепотама далеким…
Најдража…
Као на длану,
сад видим све
испред и иза себе,
траву увелу,
лишће поцрнело,
видим цео наш живот…
Као на кантару,
мерим дане среће,
а мозак крај назире
и о прохујалом врти филм.
Настави са читањем “Песме за … – НАЈДРАЖА”
ВОЛЕО САМ…
Волео сам једну E….,
једно пролеће и лето,
волео је тако страсно,
али више у машти,
него на јави.
Волео сам је ја,
и она мене волела,
али је своју љубав,
да сакрије вешто знала.
Волео сам je,
ох, тако силно волео!
И сад је волим
и ако она хоће,
да је заборавим.
И сад је волим,
иако туђе руке,
милују ртове нетакнуте,
које сам ја
чувао само за себе…