Ин поезија
ПРОЛЕЋЕ
Пролеће је извезло песму,
још једном заварава свет.
Птице су запалиле ноћ,
још једном спавати се не сме.
Још једном вала проћи све мирисе
и патити на трен за драгом.
Бар једном сагледати прошлост,
па у живот поћи са новом снагом.
ИГРАЧИЦА
Плеше, ломи се. Партнера зној облива.
Луди ритам уздахе посматрача мами.
Осмехне се овлаш. Баш јој прија
рука која јој око паса облеће у тами.
Савршено и глатко клизи по сали,
у погледу јој као пламен севају искре,
а зуби њени мали, ко драгуљи блистају
кад се црвена светлост упали.
СУСРЕТ
Сусрет на рубу пространства.
Дуње зреле, из очију беже…
Гасе се искре, тону чари…
Човек гледа небо,
гледа и смеши се.
Расту: тишина, сенке, демони,
вукодлаци, марсовци,
страх расте…
Сусрет на мосту,
два бездана што спаја.
Руке топле од додира беже,
гасе се од ватре, давно упаљене,
крв се леди, уместо да прокључа,
ћутање на уста куља… Настави са читањем “Песме за … – СУСРЕТ”
СЕЋАЊЕ
Ти сад шеташ,
обалом зелене реке,
провлачећи косу
испод врбових грана.
Ти се сад никог не сећаш,
понајмање мене,
клонулог под теретом,
прохујалих дана.
Ти сад трчиш,
стазама цветним
и смејеш се гласно
незнанцу што те следи.
Ти сад, из позе љутите,
зовеш, тобож несрећна,
оног што ће да лаже красно
и тепа ти *леди*.
ГОСПА
Како се руга ова ноћ
и месечина од стакла.
Шумови уздаха узалудних,
како цветају у плаћеној соби.
Рекла је та госпа да ће све дати;
косу, лице, тело. Чезнуо сам,
цепао панталоне на коленима.
Није ме ни дотакла.
Како светли излози дочаравају
немоћ у плаћеној соби.
Како се руше све тајне,
пред ћутањем на силу.
ЈЕДЕШ ЛУШЕ
Једеш луше
Горе доле
Кроз рупе
И ливаде цветне
И од огромне душе
Остану ти празне роле
После растанка
У тами шупе
Бледо лето
Одсјај чежње
Тело поцрнело на ветру
И једеш своје срце
Кораци смели обалом реке
Заборавити нећеш никад
Вече протекло крај тебе
НЕОБУЗДАНА ЧЕЖЊА
Мартовским свежинама ношен,
сањам твој лик…
Будан сањам,
баладу о бреговима,
на глечеру што процветаше,
у ове зимске дане,
кад сунце,
никако да гране,
па у срцу, беда влада.
Сањам косу
и смеђе очи,
сањам дах
среће наше.
МУЗИКА
Музика клизи кроз ноћ. Тонем.
Да ли је то само одсјај прошлог,
или у мени стварно звона звоне?
Да ли живот губи стари сјај?
Прах и пепео од мисли,
сејем уз месец.
Знам, одавно смо покисли,
мада ме то сад ни мало не пече.
Твој поглед и презир,
доносе утеху. Ноћ је.
Тешко се враћа прокоцкани мир.
Музика клизи. Стајем под стреху.
НЕМАМ…
Немам паре да ти купим ни бициклу.
Видим круг дима што се врти.
Снови су бледи и уз сву вику.
Људи са стране увек су шкрти.
Немам мира због тебе,
виђам ноћу чудне ствари.
Срце, клошар стари, све бележи,
док немоћно, од истине бежи.
Немам више занос да те пратим.
Године су прошле, дим је у машти.
Наш се живот из дана у дан крати,
а твоје мисли, још у цветној су башти.
ЗРИКАВАЦ
Ко зрикавац поноћни,
лелуја мисао боре чела;
миловаће те љубавници моћни,
само неће клипан ког си вoлeла.
Тешиш се сада
надом да ће боље бити,
а знаш; због истине се страда,
али истина се не да скрити.
Настави са читањем “Песме за… ЗРИКАВАЦ”