Љубодраг Обрадовић “МОЈА ПРВА ЛП ПЛОЧА”

ОЛИВЕРА

Срео сам је само једном,
а неки враг ме и сад њој тера.
Било је то у селу неком.
Оливера, Оливера…

Тело бајно, очи сјаје,
у сваком јој покрету мера.
Мој занос и данас траје.
Оливера, Оливера…

Нудила је много сваком
и сваког успела да отера.
Ко још  за њом није заплако?
Оливера, Оливера…

Беше тад ноћ, летња, јулска.
Око нас зрикавци, опера.
Љубила ме тако страсно.
Оливера, Оливера…

Причала је тад о свету,
који створити смера.
Смејао сам јој се ко детету.
Оливера, Оливера…

Смејао се и љубио је дуго.
Њен сан и данас ми је вера.
Она оде. Ја је и сад чекам.
Оливера, Оливера…

 

ОРИ…

Ори, развигори,
коло, лоло!

Живот је један, безизгледан,
али поведи, на орање и у чежњу,
девојку што те весели
и разиграног жели.

Све су ливаде пусте, све су њиве парлози,
за орача рај, за сељака крај,
који тако сигурно долази…
Па поведи лоло, коло!

У коло се занос хвата,
данас те мало ко схвата,
данас те ломе, данас си прут, сам и крт.
Шибају те ветрови и беспућа,
а био си у снопу прућа!

Ори, ожежи и зарежи,
нек душману кожа се најежи,
док у страху бежи, од пркоса сељака,
који свој спас у сејању налази…

Ори, нек загрми твој глас!
Задњи куца час, да труба засвира,
да зидове поруши
и донесе мало мира
и спокој души.

Ори, лоло
и поведи девојку на орање
и у коло! 

 

ЗИМСКА

Да ли пожелиш да легнеш у снег
и да се ту раздрагано ваљаш,
кад топла соба добра је за бег,
који хладноћу другима оставља?

Хладну зиму како да кунеш,
док камин весело пуцкета?
Тек кад зима покаже зубе,
зажалићеш за топлином лета!

А када лед, који се не види,
просеје душу у ситни прах
и после магле, кад се развиди,
врелу машту заледиће ти страх.

Снег веје и у душама људи,
толико изгледа, копни у тами…
Савест се свима пробуди,
тек кад смо завејани и сами!

Живот и под сметовима буја,
баш сад ласте у завичај пoлeћу!
Ковитлац душе, исконска је струја,
увек смело отвара врата прoлeћу.

А овај страх, који те обузима,
титраје душе залeдити никад неће.
Разум ти леди само истина,
да зврчак си на жици, који се окреће!

© Љубодраг Обрадовић

ПРOЛEЋЕ

Пролеће је извезло песму,
још једном заварава свет.
Птице су запалиле ноћ,
још једном спавати се не сме.

Још једном ваља проћи све мирисе
и патити на трен за драгом.
Бар једном сагледати прошлост,
па у живот поћи са новом снагом.

Пролеће се насмешило ноћас…
Њен лик је светао и јасан,
мада она о другом машта,
док корача кроз живот заталасан.

Њен лик је ипак утеха,
последњи заклон, задња нада.
Почиње ветар да  кваси пролеће. 
Је ли то киша, или љубав пропада.

© Љубодраг Обрадовић

ПЕВАЈ САД

Певај сад, о оном што свако зна.
Све пролази, све се мења.
Певај сад, сан је само сан,
 стварност је увек сурова.

Певај сад, кад ниси више млад,
 о свету својих утопија. Певај ти.
Твоје жеље су прошлост,
сад други прелазе мост.
Други сад, желе да граде свој свет
и мисле то није грех, као и ти некад.

Певај сад, кад многа срца слама јад,
а друга, због тога обасјава сјај. Певај ти.
Почетак је увек леп, од идеала мало слеп,
а онда уследи тужни расплет
и у круг се све заврти.

Певај сад,
дуг је пут преко реке,
а почетак изазов.
Али зашто
рушити стари, за мост нов.

Певај сад, проста је истина,
све пролази, све се мења.
 Само камење, све памти
и кад ужарено у ватри пламти.

Певај сад, своју истину свако има
и кад права у облацима се губи. Певај ти.
Онај, ко другом, спокој узима,
свој немир, тиме буди.

Певај сад, све се на крају зна,
кад истина, стихом се изнуди.
Певај сад!

(C) Љубодраг Обрадовић

ЛИПА…

Под мојим прозором мирише липа…
Том мирису увек се веселим.
Давна је прошлост, маштом кад скитах,
сад оне праве мирисе желим.

Под мојим прозором и године лете…
Прoлeте живот на кобили бесној.
Ови мириси увек ме подсете,
на оно што у животу беше лепо.

Тај филм увек радо гледам…
А лоше у црну рупу склањам.
Зато увек под липу седам,
да опет, као некад сањам.

Мирише липа, мириси маме…
Оно што ми смета, у поноре бацам.
Да само лепота у срцу остане,
у давну прошлост радо се враћам.

Под прозором мирише липа…
У ноћи певају славуји.
И док месец свет сребром обасипа,
опет крв мојим жилама струји.

Под мојим прозором мирише липа…
Срце бије жаром новим.
Увек је лепо маштом кад се скита
и зато тај мирис липе волим.

Мирише липа… И све је лако и лепо,
док олуја кишом не потече.
Веровах некад у мирисе слепо,
сад знам: мириси су тренутак среће.

© Љубодраг Обрадовић

О ЉУБАВИ СРЕЋО РАЗБИЈЕНА

Изгубила сам већ сваку наду,
о, зар никада те нећу срести?!
Ноћас још лутам сама по граду,
ноћас ме мој град лаже и теши…

О љубави, срећо разбијена,
дал ћу те наћи на углу другом?
Лутајући тад с њим опијена,
да ли о теби мислићу с тугом?

Ниси ти сад на свету једина,
која због среће зле сада пати.
Многе слама та болна истина:
што мине – никада се не врати…

О љубави, срећо разбијена,
дал ћу те наћи на углу другом?
Лутајући тад с њим опијена,
да ли о теби мислићу с тугом?

© Љубодраг Обрадовић

НОЋАС КОРАЧАМ

Ноћас корачам улицом нашом,
патим док срећем позната лица,
јер тебе нема, одавно ти си,
нестала са ових улица.

Ти и ја, били смо заљубљени пар
и живели смо срећно.
А онда наша љубав изненада преста,
јер ништа на свету и није вечно.

Ти сада живиш у великом граду,
крај себе имаш љубав другу
и срећна си, више но некад,
кад изађеш у шетњу дугу.

А ја гледам излоге светле,
да не бих гледао позната лица,
све моје жеље са тобом су нестале
и нема више чари, на овим улицама.

© Љубодраг Обрадовић

КАД САМ БИО ДЕТЕ

Кад сам био дете,
желео сам да остарим,
а сад кад ме красе седе,
да сам дете сањарим…

Кад сам био мали,
сањао сам да одрастем,
а сад кад ми младост фали,
за тим данима жалим…

Кад сам био дете,
вукао сам шерпе по путу,
а сад ми прстом прете,
што кравату носим круту…

Зато децо, у одрасле не журите,
ни кад вас на то храбри мајка.
У нове игре, безбрижни јурите,
детињство је заувек бајка!

© Љубодраг Обрадовић

ЗА НОВЕ

Долазе…
Илузију доносе.
Све је идила,
а осећај среће,
ко снег шкрипи!

Пролазе…
Шампањац самоћу гаси
и чепом погађа небо
да превари срце!

Надај се…
Биће некад боље.
Све је у лепоти душе,
која нађе сродну
да отплеше у поноћ
валцер који светове руши!

Звоне звона,
а чујемо звончиће и прапорце!
И годинама глумимо заморчиће,
а знамо све!

Еј, тако то иде!
Сан је покретач живота…
и нема назад.
За лепоту, за доброту,
за чежњу и зебњу…
За љубав, која ће спасити свет!

Пијмо ноћас!
За године нове,
које долазе и пролазе
и нас собом односе…
Опијмо се ноћас!
Одавно знамо,
да пливамо…

За нове…

© Љубодраг Обрадовић