Ин поезија
ДОБРИЦА
Добрица добро поклања…
Сликама својим спокој даје
и делић свога неисањаног сна,
у машти пролазника да траје!
А камен ко камен, тајне скрива!
Уметност годи и машту и телу.
Осмех слика напаћеном прија,
док упија идилу у сликама успелу.
И није било потребно тупити зубе,
светлост душе из слика сад зрачи.
Сви које ока трептај понесе,
знаће: ту љубав ведри и облачи!
НАПОЉУ КИША ЛИЈЕ…
Напољу киша лије
плава ко моја сета.
У души киша лије,
а нада лебди у ваздуху.
Ја не знам чиме то
кидаш моје мисли
и не знам
који враг ме уз тебе лепи,
али сад,
док киша лије
и пуцкета шаторско крило
на дотрајалом камиону,
мислим на тебе и себе
и комбинације.
Моја је слабост
од непознатог страх
и занос да желим радост
и кад је у животу крах.
Оклизнем се, падам…
Опет свиће зора…
Живот је тако кратак,
као одсјај метеора.
Сад дашак ветра
хлади ми чело
од силних жеља
сво узаврело.
Сад сан је
слатка обмана…
Можда још неког
пече моја рана?
Ха! Ником не смета туђи бол.
Свако дрхти за свој грош!
Свако од нас горд је и охол,
за себе лорд, за друге олош.
НЕ ГЛЕДАЈ…
Не гледај око себе,
сви имају своја посла.
Паука који мрежу плете,
мува скупо ће да кошта.
Не гледај друге,
својим путем крени.
Отпевао си своје. Сад туге
за појас задени.
Не закерај,
нема више идеала.
Све има почетак и крај,
знаш, ниси будала.
Не плачи,
нешто за себе уради.
Успех много значи,
душу зачас подмлади.
Настави са читањем “НЕ ГЛЕДАЈ…”
ОНА ЈЕ ТУ
Она је ту,
одмах иза очаја,
у гомили,
иза леђа очајника,
да се сакрије,
али ја је видим,
ја је осећам.
Она је ту,
бледа ко зид,
ко цигла,
модра ко небо.
Сад се смеје,
док другарици прича,
неку глупу причу,
којом тера језу,
око срцa шћућорену.
Она је ту,
на дохват руке,
одмах иза илузија.
Не хаје за мене
и моју просуту страст.
Ту је,
у својим сновима,
не схватајући моје жеље,
патње, страдања, очај…
ПРОЛАЗИМО
Идемо уз реку, низ реку,
путевима разним у дубоке ствари.
Кораци миришу на јесен,
на зрело сунце и увеле љубичице.
Нешто се догађа у нама,
циљеви нови смеше
и идемо уз реку, низ реку.
Због новог лета и новог муцања,
због животних радости,
играмо се сами,
кујемо златни сандук,
скијамо на леђима,
а нешто се догађа у нама,
нешто пролази поред и кроз нас,
мада јесен је одавно и магла.
Трапаво тапкамо у месту
и осећамо да то није оно,
да је срце веће, бол случајна,
а срећни завршетак иза угла.
Настави са читањем “ПРОЛАЗИМО”
ЈОВЧЕ
Може ли Јовче снове снити?
Може ли Јовче вино пити…
Може ли икад себе усрећити
и живот речју укротити?
Јовче се шета родном Жупом,
док благи ветрић чело му хлади.
Кад спокој влада душом,
тад и човек зна шта да ради.
Замирише кукурузна свила,
ветар је долином пронесе.
Младост проструји као сила,
и нико не може да је однесе.
ТРЕБОТИН
Врх брда,
што се диже из воде,
одмах иза каменог друма,
с десне стране,
повише Липњака,
изломљен храстовима,
украшен брестовима…
И одатле поглед.
Попнеш се на липу
и док пчеле зује
и мириси воде борбу
са ваздухом
у твојим плућима,
погледаш…
Пред тобом
пукне поглед
на камени друм,
који кривуда у малој,
рачвастој долини
Треботинске реке…
На друм,
који осваја брежуљке,
сужава се и проширује,
после пљуска,
нетакнут, бео
и опран блиста…
Па погледаш даље…
У бездану, у измаглици,
кривуда река,
а преко ње,
беласа село.
Треботин.
Село,
рађајућим сунцем
обасјано.
Окупано зеленилом.
Куће мале,
ниске, беле,
трепере у душама људи,
што зној и крв
преточише у рад,
надничење код богатих…
За ту малу колибу,
оазу мира, дом.
За живот!
Са истока на запад,
са камена на камен,
плове снови,
за живот неки бољи.
Плове наде,
срце пева баладе,
а занос ми фали,
да искру запалим,
која мења свет.
Лете кругови око мене,
на вртешци врти се мој свет.
Зашто другима срце зебе
и боли их сваки мој успех?
Зашто живот свој ритам има,
а мој већ ко стари вергл шкрипи?
И како даље сам да пливам,
кад ми спокој у чемер кипи?
Сваког дана изазов већи,
летим ко пчела на нови цвет!
Ко ће мене сад да усрећи,
кад немир мој врти цео свет?