Категорија: Poezija

Певај сад, о оном што свако зна.
Све пролази, све се мења.
Певај сад, сан је само сан,
 стварност је увек сурова.

Певај сад, кад ниси више млад,
 о свету својих утопија. Певај ти.
Твоје жеље су прошлост,
сад други прелазе мост.
Други сад, желе да граде свој свет
и мисле то није грех, као и ти некад.

Певај сад, кад многа срца слама јад,
а друга, због тога обасјава сјај. Певај ти.
Почетак је увек леп, од идеала мало слеп,
а онда уследи тужни расплет
и у круг се све заврти.

Певај сад, дуг је пут преко реке,
а почетак изазов.
Али зашто рушити стари, за мост нов.
Настави са читањем “ПЕВАЈ САД”

Ишао сам на Мораву,
одсјај тражио у поноћ…
Мислио, постаћу талас,
обићи ћу мора и свет.

Стајао сам дуго на обали,
плашиле ме ноћне птице,
ветар је певао своје песме,
које разуму мудри и време,
ветар је лутао светом.

Испод мојих ногу
текла је вода,
промицале су рибе
и ситни песак.
Поред мене стварност
се смејала,
у телу мук и надање,
у машти сан.

Сан о Морави,
Морави која пева…
Сан о обали,
обали која крије
моје тајне, моју љубав,
сан о срећи,
срећи која ме напустила,
сан о…
Настави са читањем “САН”

ДЕСИ СЕ ПОНЕКАД

Деси се понекад,
младићу,
да лута,
да је сам,
да му се не живи.

Деси се често.

Такође се деси,
младићу истом…
Да док лута,
док је сам,
док му се не живи…
Да на улици око девет,
спази девојку
наслоњену на киоск
и приђе јој
и упозна је,
рекавши
и ја читам баш те новине.
 
Да, деси се и то,
истина ређе,
али деси се…
И мени се десило
и ја сам те упознао
и сад сам срећан.

Сећаш ли се ти
тог сусрета нашег?

Памтиш ли и ти,
улице којима смо ишли тад
до мог стана?

Знам ја да се сећаш,
та мораш се сећати!

Настави са читањем “ДЕСИ СЕ ПОНЕКАД”

ДОБРИЦА

Добрица добро поклања…
Сликама својим спокој даје
и делић свога неисањаног сна,
у машти пролазника да траје!

А камен ко камен, тајне скрива!
Уметност годи и машту и телу.
Осмех слика напаћеном прија,
док упија идилу у сликама успелу.

И није било потребно тупити зубе,
светлост душе из слика сад зрачи.
Сви које ока трептај понесе,
знаће: ту љубав ведри и облачи!

Настави са читањем “ДОБРИЦА”

Моја је слабост
од непознатог страх
и занос да желим радост
и кад је у животу крах.

Оклизнем се, падам…
Опет свиће зора…
Живот је тако кратак,
као одсјај метеора.

Сад дашак ветра
хлади ми чело
од силних жеља
сво узаврело.

Сад сан је
слатка обмана…
Можда још неког
пече моја рана?

Ха! Ником не смета туђи бол.
Свако дрхти за свој грош!
Свако од нас горд је и охол,
за себе лорд, за друге олош.

Настави са читањем “МОЈА ЈЕ СЛАБОСТ”

НЕ ГЛЕДАЈ…

Не гледај око себе,
сви имају своја посла.
Паука који мрежу плете,
мува скупо ће да кошта.

Не гледај друге,
својим путем крени.
Отпевао си своје. Сад туге
за појас задени.

Не закерај,
нема више идеала.
Све има почетак и крај,
знаш, ниси будала.

Не плачи,
нешто за себе уради.
Успех много значи,
душу зачас подмлади.


Настави са читањем “НЕ ГЛЕДАЈ…”