МОЈА ПОЕЗИЈА

ТВОЈЕ СУЗЕ

Твоје сузе, срећу ми руше,
твој осмех много ми значи.
После кишних година, огреје сунце,
а ти мени и ведриш и облачиш.

Сретнем те стално, улицом кад шетам.
Поносно и гордо скренеш поглед,
Љубодраг Обрадовић Као да ти ја спокој ометам,
као да ти у срце уносим лед.

А ја у ствари, управо то и хоћу,
тај осећај слатког исчекивања.
И лепо ми је понекад ноћу,
док славуј пева, а душа сања.

И видим те на белој кобили,
шуме промичу поред паса жутих.
Твоја несвесност за насладом цвили,
а ти се свесно на њу љутиш.

Увек за оним чега нема,
јасно језеро ником не годи.
Боља је маца што у теби дрема,
од сваког идеала који ме сад води.

Стварно, јапанко, гејшо моја,
твој презир ме уз тебе лепи…
И не смета ми ни црвена боја,
док се надам пространој степи.
Настави са читањем “ТВОЈЕ СУЗЕ”

ТИШИНА ЈЕ НОЋАС ЗАНОС

Мириси багремова пале ноћас све наде.
Младић се један заљубио страсно
и док се сета из срца неосетно краде,
корача улицом и пева гласно.

Други је одвео малу у прву шетњу.
Покошено сено и жабе што крекећу.
Осетио је душу летњу
у свом длану и задрхтао “успећу”.

Одмотало се једно вече,
закаснио љубавник грешан
и сад док му се иза леђа смеше,
он и не схвата да и јесте смешан.

Мир моје пусте собе,
урличе химне, патњу, ништавило.
Оно што хоћу, глупе су оде,
сво проклетство на моја леђа се свило.
Настави са читањем “ТИШИНА ЈЕ НОЋАС ЗАНОС”

ПИТАЊА

Која је то нит,
која влада људима,
Хитлере тера у рат,
да ли је носим у грудима?

Која је то судбина,
што влада светом,
као вихор кида пријатељства
и сеје завист, злобу, мржњу?

Који то усуд,
рађа јаке и слабе,
добре и лоше,
богате и сиромашне.
плус и минус?
Настави са читањем “ПИТАЊА”

ПОКРЕНИ СВЕТ

Покрени свет,
можеш ти то.
И згажени цвет,
плени мирисом.

Причају ти приче,
а све бива горе.
Једни на друге сад личе,
док обмане говоре.

Певају ти баладе,
сутра ће боље бити.
Оно што данас раде,
неда се сакрити.
Настави са читањем “ПОКРЕНИ СВЕТ”

ПРОВИНЦИЈАЛАЦ

Устајеш рано и на рад полазиш,
своје снове још исањао ниси.
Стари комплекс жилама ти пролази,
из забите провинције ти си.

Ти увек сумњаш у себе,
као да си за пропаст света.
Јутрос ти опет срце зебе,
зашто сумњом свима сметаш.

Пишући песме пуне чежње,
откуд идеја да нешто ствараш.
Ти си ту само жито да жњеш,
и елиту сујетом не умараш.

Та, они стварају све што вреди,
јер само њима небо се смеши.
Знаш, гледањем бара се не цеди
и ништа сумњом неће да се реши.

У њиховом животу, незван си гост,
пролазник ког су случајно срели.
Зато одмах смело пређи мост,
који те од завичаја дели.

Устани сад и храбро пођи на рад
иако снове досањао ниси.
И нека ти срце заувек зна,
из забите провинције ти си.

2007. Београд

ОВАКО СМО ПОЧЕЛИ – ПРВО СУСРЕТ ОЛИМПИК