МОЈА ПОЕЗИЈА – Страна 8

СЕЋАЊЕ

СЕЋАЊЕ

Ти сад шеташ,
обалом зелене реке,
провлачећи косу
испод врбових грана.
Ти се сад никог не сећаш,
понајмање мене,
клонулог под теретом,
прохујалих дана.

Ти сад трчиш,
стазама цветним
и смејеш се гласно
незнанцу што те следи.
Ти сад, из позе љутите,
зовеш, тобож несрећна,
оног што ће да лаже красно
и тепа ти *леди*.

Ти си сад дама
и ласкања пале,
нарочито ноћу,
у шетњи кад си сама,
кроз напукле идеале
и избледелу јасноћу.

Ти, ето,
сад другога волиш,
а и он чезне за тобом.
Занос? Страст ? Шта ли?
Ти се сад веселиш,
плачући сузама среће,
од којих свака,
можда несвесно,
мене жали,
а да ти то
и не осећаш.
Настави са читањем “СЕЋАЊЕ”

3 ПЕСНИКА 15.07.2011.

U predivnom ambijentu *Pionirskog parka* u Kruševcu, 15.07.2011. godine,održano je veče poezije i muzike *TRI PESNIKA*… i tri voditelja. Pesnici su bili Slobodan Ivanović (književni klub *PETRUS* iz Paraćina) i Svetlana Djurdjević i Mića Živanović (PoezijaSCG iz Kruševca) , a njihovi domaćini – voditelji: Jelena Djordjević, Ljubodrag Obradović i Lidija Užarević iz Kulturnog centra Kruševac, koji je organizovao i realizovao ovo veče za pamćenje… Bilo je i gostiju: Vesna Petrović (književni klub *Slovo* iz Lapova) , Dragiša Pavlović Rasinski, Nikola Stojanović, Jelena Trifinović, Momčilo Nakić, Mladen Obradović, Jelena Bašić…. A publika, koje je takodje bilo u impresivnom broju, aplauzom je potvrdila da vredi priredjivati ovakve ležerni večeri sa poezjom, muzikom i humorom…

Slobodan Ivanović i Jelena Djordjević

—Neću više glasno da govorim pesme,
Da otvaram srce, kada pesmu kažem.
Ono što bih rek’o, ni u pesmu ne sme
Zato ću da ćutim i ćuteći lažem.—

Ljubodrag Obradović i Svetlana Djurdjević

—Neko je bez glasa nestao
Neko je već ugašenim zenicama
Plutao po razbludnom plavetnilu neba
Nečiji dah je zauvek ostao priklješten
Tamnim raljama hladne bezlične neizvesnosti—

Mića Živanović i Lidija Užarević

—Нек се вино точи пије без престанка,
а свануће роде нек причека мало,
ти слободно дремај и не питај ништа,
до истине праве само ми је стало.—

ĆUTANJE PESME

Neću više glasno da govorim pesme,
Da otvaram srce, kada pesmu kažem.
Ono što bih rek’o, ni u pesmu ne sme
Zato ću da ćutim i ćuteći lažem.

Настави са читањем “3 ПЕСНИКА 15.07.2011.”

МОЛИТВЕ НА ЈЕЗЕРУ – КОПАОНИК 2013.

MOLITVE NA JEZERU – KOPAONIK 2013 Datum: – 04. October 2013. g. @ 23:12:11 CEST

Љубoдраг Обрадовић и Живорад Милановић Маки

СЛИКАРСКА

Сачувати заувек пролазности трен,
који разум изазовима опија.
И сликати док стих неизговорен
на платну одговорима засија.

Гледање у светлост око замара,
а слика само благодет зрачи.
На путу до коначног бескраја,
прави спокој никад нећеш наћи.

Слутњом се не откривају тајне,
нити се немиром свемир буди.
Четкицом искриш чари бескрајне,
ветром у нове пустиње жудиш.

Да сложиш дину своје оазе,
и лепоту до неба узнесеш.
Светом да луташ и да га спасеш,
од будућности зле, без адресе.

Не куни доносиоца вести,
четкица платном шири идеје.
Наду ћеш поново у сну срести,
иако ти снег већ косом веје.

Ухватити заувек прохујало време,
које пред очима сумњом чарлија.
Сликати тако, да све дилеме
однесе месец, звезде док опија.

Пролећу секунде, сати, живот!
Вечност се, ко лед на сунцу, топи.
Пред огледалом све је сад криво,
и са судбином лако се стопи.

Еј животе, ти зачас пролетиш,
а птице сликом заувек лете.
Ту истину тек ћеш да осетиш,
кад судбина безизлаз ти исплете.

Сликару Живораду Милановићу Макију

Настави са читањем “МОЛИТВЕ НА ЈЕЗЕРУ – КОПАОНИК 2013.”

СУСРЕТ

Сусрет на рубу пространства.
Дуње зреле, из очију беже…
Гасе се искре, тону чари…
Човек гледа небо,
гледа и смеши се.
Расту: тишина, сенке, демони,
вукодлаци, марсовци,
страх расте…

Сусрет на мосту,
два бездана што спаја.
Руке топле од додира беже,
гасе се од ватре, давно упаљене,
крв се леди, уместо да прокључа,
ћутање на уста куља…
Прашина се подигла у облак, гуши.

Некад прошлост срећна,
сад садашњост бедна,
а за будућност мост срушен…
Настави са читањем “СУСРЕТ”

ГОСПА

GOSPA – Ljubodrag Obradović
Postavljeno – 15. March 2013. g. @ 22:33:07 CET od ljuba-trebotin

ГОСПА

Како се руга ова ноћ
и месечина од стакла.
Шумови уздаха узалудних,
како цветају у плаћеној соби.

Рекла је та госпа да ће све дати;
косу, лице, тело. Чезнуо сам,
цепао панталоне на коленима.
Није ме ни дотакла.

Како светли излози дочаравају
немоћ у плаћеној соби.
Како се руше све тајне,
пред ћутањем на силу.

Говорила је та госпа да воли,
да је затрескана, да не може
живот без мене замислити.
Сад то исто, другом жубори.
Настави са читањем “ГОСПА”

ЉУБАВ ЈЕ ПОЕЗИЈА – АУДИО

ЉУБАВ ЈЕ ПОЕЗИЈА

Да избришемо бол,
желимо сад и ти и ја.
Нек живи љубав!
Љубав је поезија!

Наслони ми се на раме,
жељу да ти осетим у телу.
Волео сам те одувек,
и сад те желим врелу.

Зато, ухвати ме за руку,
да полетимо и у летњој ноћи
пронађемо смирај, своју луку.
Да ли ће и спокој после доћи?

Где је савршена срећа та,
коју сањамо данима,
а никад се не дешава
нама самима.

Само је гледамо на филму,
који се увек врти другима.
Док си ти, поред мене ту,
ја летим негде на небесима.
Настави са читањем “ЉУБАВ ЈЕ ПОЕЗИЈА – АУДИО”

ЈА БИХ ТЕБЕ…

{mp3remote}https://www.poezijascg.com/audio/LjubaJastrebacKck2012.mp3{/mp3remote}

ЈА БИХ ТЕБЕ…

Ја бих тебе
одвео у парк,
да седимо и гледамо
како лишће опада
и будемо сами,
све док задњи лист
не слети на плочнике града.

Ту, у парку том,
један лист је пао
и нашао дом.
А ти, ти ниси знао,
да на њему пише,
не волим те више.

Настави са читањем “ЈА БИХ ТЕБЕ…”

ЗАПИС

Низ ливаде и планине,
преко брда и заноса,
лију кише и истине,
и ветар судбину носи,
у епицентар поноса…
А Он, стоји и пркоси!

Све су наде
у опстанак уткане!
Спас у корену му клија
и у висине узноси.
Док пролазе године,
опстаје носталгија,
јер Он, стоји и пркоси!

Настави са читањем “ЗАПИС”

СВЕТ

СВЕТ

Како је леп овај свет,
доле парк, солитер горе…
Овде травка, тамо цвет…
Авион пара небо, а брод море.

Једног дана, тачно у пет,
запитао се ја сам,
ко је саздао мој свет?
И од тад маштом скитам.

Тајна постанка и сад,
куршлус ми у мозгу прави…
Како је тај зидар,
успео свет да направи?

А одговор је ту,
у ваздуху виси…
Љубављу у срцу,
свој свет зидамо ми сви!

ТВОЈЕ СУЗЕ

ТВОЈЕ СУЗЕ

Твоје сузе, срећу ми руше,
твој осмех много ми значи.
После кишних година, огреје сунце,
а ти мени и ведриш и облачиш.

Сретнем те стално, улицом кад шетам.
Поносно и гордо скренеш поглед,
Љубодраг Обрадовић Као да ти ја спокој ометам,
као да ти у срце уносим лед.

А ја у ствари, управо то и хоћу,
тај осећај слатког исчекивања.
И лепо ми је понекад ноћу,
док славуј пева, а душа сања.

И видим те на белој кобили,
шуме промичу поред паса жутих.
Твоја несвесност за насладом цвили,
а ти се свесно на њу љутиш.

Увек за оним чега нема,
јасно језеро ником не годи.
Боља је маца што у теби дрема,
од сваког идеала који ме сад води.

Стварно, јапанко, гејшо моја,
твој презир ме уз тебе лепи…
И не смета ми ни црвена боја,
док се надам пространој степи.
Настави са читањем “ТВОЈЕ СУЗЕ”