Одлети све И живот И кад се чини Да краја нема Да све је песма Тек поцрвенела трешња Увек судбина стигне На крилима јутра И у коначност склони Све сањане жеље И недосањано сутра
Или је то селидба Из рупе црне У неку коначну Бесконачну иронију Којом се живот подсмева Онима који остају Да за поразима хају И о срећи Беспрекорној маштају Док крах се шуња Неосетно као магла у души
Одлети све И живот Као да га никад Није ни било Као да се знанцу само снило Да је кроз баште цветне И машту снену Корачао са незнанцем Који кад оде Пустош оставља Да све се понавља И у бесмисао тече
У оквиру редовних активности, Удружење песника Србије – ПоезијаСРБ са седиштем у Крушевцу je у сарадњи са Књижевним клубом Велимир Рајић из Алексинца организовало 17.03.2014. године у Крушевачком позоришту, са почетком у 18:00 часова ВЕЧЕ ПОЕЗИЈЕ.
Музике овога пута није било због пијeтета према књижевнику Томиславу Милетићу, члану Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ који је сахрањен 16.03.2014. године на крушевачком новом гробљу. Песници из Алексинца и Крушевца су на почетку овог песничког дружења минутом ћутања одали почаст овом врсном књижевнику и најавили за месец април трибину посвећену стваралаштву овог заиста свестраног писца: песника, књижевника и хроничара свог краја.
Златна кацига 2018. – Награда за животно дело Драгиши Павловићу Расинском, Витез од Чарапаније – Милији Вуковићу
Савет Међународног фестивала хумора и сатире „Златна кацига“ једногласно је одлучио да награда за животно дело на 26. Фестивалу припадне Драгиши Павловићу- Расинском, док ће титулу Витеза од Чарапаније – Сер Харди, понети првак крушевачког глумишта, Милија Вуковић. Драгиша Павловић Расински био је и једини кандидат предложен од стране Уметничког већа Фестивала за награду за животно дело, а у образложењу је наведено да му се ово признање додељује за немерљив допринос Фестивалу кроз своје културно ангажовање и чак једанаест награда освојених на Фестивалу. Подсећамо да су Драгишу Павловића Расинског за ово престижну награду предложили и Удружење песника Србије – ПоезијаСРБ и неформално удружење ЧАК – Чарапански афористички клуб. Текст предлога прочитајте на линку или на крају овог текста, а у наставку послушајте:
Аудио запис програма ВЕСЕЛО ВЕЧЕ – Драгиша Павловић Расински
Видео запис програма ВЕСЕЛО ВЕЧЕ – Драгиша Павловић Расински
Програм је изведен 23. 3.2018. године у Белој сали КЦК. и био је уствари ретроспектива животног стваралаштва књижевника и сатиричара Драгише Павловића Расинског. На сцени су се смењивали афористичари, глумци, песници и музичари представљајући сатирични опус аутора кроз време и форме. Програм је почео незаборавном емисијом „Весело вече“, Радио Београда, за коју је давне 1964. Расински писао своје текстове, а завршио скечевима и текстовима са Фестивала хумора и сатире Златна кацига, коју је освајао чак 11 пута. Кроз овај несвакидашњи времеплов пролазили су глумци Ема Стојановић и Мома Радосављевић, глумци аматери Тара Ракић, Драгиша Ђурђевић и Драган Ракић Сингер, афористичари Ивко Михајловић и Саша Милетић, песник и сатиричар Никола Стојановић. Аплаузом и смехом учеснике је поздравила и публика, међу којом је, поред љубитеља сатире био и велики број колега и сарадника Драгише Павловића Расинског. Као домаћин вечери, уз несебичну помоћ великог броја колега, програм је водио главни и одговорни уредник КЦК, Ненад Блажић.
Драгиша Павловић Расински
Од пет предлога Уметничког већа Фестивала, Савет, коме је председавала заменица градоначелнице, Весна Лазаревић, одлучио је да титулу „Витез од чарапаније- Сер Харди“ понесе Милија Вуковић, првак Крушевачког позоришта, који је, како се наводи у образложењу, име Крушевца витешки проносио широм наше земље и света.
Милија Вуковић
Свечана додела награда биће одржана 1. априла у Крушевачком позоришту, на завршној вечери Међународног Фестивала хумора и сатире „Златна кацига“.
ТЕКСТ ПРЕДЛОГА којим је Драгиша Павловић предложен за награду за животно дело на фестивалу ЗЛАТНА КАЦИГА 2018 У току програма НОСТАЛГИЈА (која је одржана 17.01.2018. у Клубу КЦК) прочитан је предлог Чарапанско афористичког клуба – ЧАК и Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ са седиштем у Крушевцу да Драгиша Павловић Расински добије награду за животно дело у оквиру фестивала Златна кацига који ће се одржати 1. априла 2018. години.
Улица дуга, широка, права и пуна људи и буке. Аутомобили јуре, трамваји пиште, а мушкарци, жене и деца, девојке и младићи, старци и бабе, бели, црни, жути, пролазе, играју се и брбљају. Брбљају! То је једна од улица Минхена, у који сам дошла из поткопаоничког села Жилинци, да нађем срећу, да зарадим лову и постанем појам, нешто велико и несагледиво у очима мојих сељана.
“Она је била у Немачкој”, причаће се у селу. Намлатила је грдну лову. Она је богата, наклапале би проводаџије. А и лепа је. Дулек. Од ње не би било никакве штете, напротив. А прошлост? Сетили би се неки. Прошлост! Прошлост? Ма ко те пита за прошлост. Младост – лудост, тако је то. Она је сад зрела и паметна. Погледај је, звецка од једрине и дуката. Да Рођо, дуката!
Зовем се Миленија Јанковић. Двадесет ми је година. Нисам ни лепа ни ружна. Млада сам, а то је довољно за кицоше и сеоске ђилкоше. И лакомислена сам, баш лакомислена. Лако подпадам под утицај других. Њихове жеље, лепо срочене у слатке лажи, лако ме занесу и ја пристанем на нешто од чега младе, паметне девојке, беже, па се после кајем. Можда је за то криво моје несрећно детињство, можда и родитељи, а можда и нешто треће, не знам.
Почело је то кад сам узела петнаесту. Ишла сам у осми разред, у школу која је била добрих десетак километра од мог села. Пешачила сам до школе сваког дана, заједно са друговима и другарицама. Једног мајског дана случајно сам остала са Жиком насамо и десило се… Испод једне старе букве, на маховини зеленој ко гуја, постала сам жена. Жика је испричао свом пријатељу Милутину и идуће недеље сам, тобож случајно, остала насамо и са њим. После се то расчуло. Долазили су сви. И старији. И млађи. Балавци и ожењени, момци и деца. А сви су били као деца. Скоро су плакали, удварајући се. Велика деца! Нисам их могла одбити. Ја волим децу. Настави са читањем “МИНХЕН”
Врх брда, што се диже из воде, одмах иза каменог друма, с десне стране, повише Липњака, изљомљен храстовима, украшен брестовима и одатле поглед. Попнеш се на липу, и док пчеле зује око ушију и мириси воде борбу са ваздухом у твојим плућима, погледаш… Пред тобом пукне поглед на камени друм, који кривуда у малој, рачвастој долини Треботинске реке, осваја бржуљке, сужава и проширује, после пљуска нетакнут бео и опран блиста… Даље, у бездану, у измаглици кривуда река, а преко ње беласа село. Треботин.
Рађајућим сунцем обасјано, окупано зеленилом, село. Куће мале, ниске, беле, трепере у душама људи, што зној и крв преточише у рад код богатијих што се кућама истичу. Надничење за ту малу колибу, оазу мира. Зар се морало? Морало се и мора. За врећу брашна цео дан у пољу, а изнад, Сунце без ветра. Куће ипак блистају, своје и неукаљане. Овако из даљине, све су исте, једнако вредне и чисте. У даљини, одмах иза реке, брежуљак израста тек иза зелиних врхова долине. На њему су људи и жене и деца и њиве и стока и гробови предака… Равно и велико, веће од брда и брежуљка, ухваћено у клопку затворене долине, поље на брежуљку. Плац. Све до Мачковца. И пут. Тврђи од државног друма, који кривуда поред Треботинске реке и хвали се лепотом и дужином, јер повезује Крушевац са варошицом испод Копаоника, Александровцом… Пут за Мачковац, све до Западне Мораве… Сеоски пут, пресечен ћупријом, дрвеном и трајном. Испод ње, угрожена песком, нападнута сунцем, узана трака воде, огледало неба.Чиста и топла, напуњена белим мравима деце и сенкама врба, савијеним под теретом година, заустављена браном лика тополиног, лењо кривуда између свеже засечених обала.
Село и живот. Тежак, али живот.
Сиђеш, спустиш се на траву и маховину, липу оставиш пчелама и сунцу, па пођеш између трулих пањева и печурки и оштрих шибљика леске и дрена. Лице се зацрвени од живота. Плућа бујају од свежине измешаних мириса и усковитланих осећања. Шта лепше од тога? Настави са читањем “ТРЕБОТИН – 1.”