МОЈА ПОЕЗИЈА

Сво дрвеће је младо, али земља је стара… И дође јесен да је расплаче… И дође зима, па грудва жали сама себе и прошлост бујну, која се никад вратити неће…Сав живот је прошао на њој, од ћелије до човека. Многе врсте су остале без потомства и изумрле. Сад је дошао ред на човека. Да сам истреби и уништи и себе и ћелију… И земљу, да се не мичи одгајањем свог рушиоца…

проклињу сурову стварност и мисле, узалуд надајући се, да је све само сан. Маринко кори руку, зверски је стежући. Она је убила  неколико добрих људи. Она је крива за таман поток из пререзаних грла. Она, која не слуша мозак, већ сама ослобађа гнев, неправдом нагомилан у телу. А тело је велики кондезатор. Највећи од до сада Веслају мисли – огромна весла и гоне мозак – лађу, да плови даље од стварности, која је сувише мрачна од блата из пробушених вена “веселих” сељака које нико неће жалити, јер нико неће ни знати да је 8 април донео стотине сирочића да се завлаче мод мајчину сукњу и траже хлеб, жалећи за оцем кога нису ни запамтили. Очи беже у страну, цокула меша мозак и блато. Немац хладно напредује. Бора се згрози, Маринко пребледе. Камен засече маглу и поломи се на шлему, уз прасак. Аутомати зацрвенеше нове душе у рај. Борци “браниоци”познатих. А бес се скупља од првих дана живота, кад дете плаче што никог нема да му промени мокре пелене, па све до вике и батина од оца, што млади чобанин није добро сачувао мало стадо, па комшија хоће да наплати штету. А надничење је турбина за бес, сваки дан рада код богатог комшије је и дан раста беса у олово срца. И на крају – рат! Генератор са страшним напоном… И акумулатор прсне. Тек малопре је рука, несвесно и неконтролисано дограбила камен и тиме покренула машину спремну да убија. Родила душевна самоћа вука, игру да започне у тами магле набујале. Вечиту игру скривања и опстанка да продужи. Започели су је вукови – да је продужи човек – вук! Родила самоћа самоћу, усадила је у подсвест, негде на сударну раскрсницу размишљања. Прва мисао која дође, свака мисао која почне да мучи мозак својим растом до смрти, зове у бекство, нудећи рајске тренутке у кулама магле. Човек има среће и мислећи на себе и фатаморганасту безбедност у самоћи, ипак урликне на вука.

Маринко зна: “Спас је у бекству. Бекство је самоћа, а самоћа је магла. Значи спаса нема! Нестваран и нестабилан је као и магла. Гине на јачем сунцу. Спас бежи у рај, покошен митрљезом другарства… И онда смрт.”

Засија Ниш. У машти Немаца огроман и њихов.

Заблиста нада у очима браниоца, да ће га одбранити. И угаси се пре него што је узлетела до свести. Умор у зору, довуче непреспавану ноћ у кости, залеђене у покрет, увек исти – напред. И тутањ граната у даљини и лет птица кроз маглу ка сунцу и жубор Јужне Мораве, која од тенкова бежи да се мутна склони и спасе се. Кораци шкрипе мањи, шкрипе да  буду спорији, плачу да зауставе тела – једно се гине и то је бар лако! Тишина довуче маглу. Сунце се изгуби, прво стидљиво, затим жалећи и на крају се распрсну у црвенило, вапећи да не умре и да не погину људи које гледа, да не победи магла, јер и Немци су магла. Нико не зна зашто се крију у срцу вука, у људском оделу ђавола без маште и идеала. Непријатна је и злобна бука из даљине, кад је страх довукао тишину у заштиту. А тек магла? Хтео би да видиш иза окуке, напрежеш очи, буљиш да укледаш судбину, а сузе теку саме. Теку сузе, сам своју смрт оплакујеш! Онда се тргнеш, друг до тебе, слика ти твоја, као на дну језера бистре  воде са камена, која се од таласа губи. Никог да те утеши нема. Никог да ти подигне морал. Сви буље у судбину, а она је непробојна као и магла. Гониш је стално, он ачека у заседи и кад се не надаш, стигне да стане ти на пут и узнемири ти мозак, па после лупаш букве својих снова.

Тешко је људима разбацаним као камење по влажној земљи, тешко им је од не знања – незнају шта их чека и знања – смрт зове у маглу. Искрице лажнме  наде се прикраду из дубина самог себе, да запале бекство, да изнова муче измучено тело и поломљени мозак. После се све смири, али одјекне граната и ваздух сумњи узнемири тек слеглу прашину мисли и почне битка двојице у једном телу. Почне сукоб два мишљења једног мозга. Победи вид, јер нико нема храбрости да први окрене леђа свима који у њега полажу наде. Човек погледа! Види, остали седе. И он ће.

МАринко уморан задремао. Ноћ му испила снагу, удружена са блатом и барама на путу. Сад спава, јер сан прикупља снагу просуту по барама и блату пређеног пута, скупља је да би тело ноге издржале, кад се нађе на другој планети са двојником, кога у помоћ зове. Сан се не жури. Зна он, горе нема рата, тамо није пакао. Овде се гине да победи разум, који је горе одавно присутан и несметано влада, у свим водама малог мозга.

Граната урликну умирући у земљи. Сама је себи ископала раку. Сан побеже. Скочи Маринко. Пушка га помилова по лицу, малој бради, прљавој од кристала леда на длакама. Седе у блато да не гледа. Свуда гужва, кркљанац! Сви се узмували и борци и пушке и страх.