![]()
Сви учесници пете Носталгије
На измаку старе 2009. године, 28.12.2009. године, у Клубу КЦК у Крушевцу, у организацији Културног центра Крушевац релизована је В НОСТАЛГИЈА коју је осмислила и водила Даница Гвозденовић (мало јој је у вођењу помогао Љуба Обрадовић, који је најавио госте из Параћина), а у којој су гости били: магистар Предраг Јашовић, Слободан Ивановић и Ђорђе Петковић из Књижевног клуба “МИРКО БАЊЕВИЋ” из Параћина и доктор Велибор Лазаревић из Беле Воде, а за музички тренутак били су задужени Раде Кошанин – фрула и Војин Алексић – виолина. Техничку реализацију НОСТАЛГИЈЕ одрадили су Мики и Влада Прокoпeнко, а за организацију су били задужени Милош Обрадовић – организатор у Клубу КЦК и Љиљана Панић – уредник КЦК.
Љуба чита своју песму САН О…
САН …
Ишао сам на Мораву,
одсјај тражио у поноћ…
Мислио, постаћу талас,
обићи ћу мора и свет.
Стајао сам дуго на обали,
плашиле ме ноћне птице,
ветар је певао своје песме,
које разуму мудри и време,
ветар је лутао светом.
Испод мојих ногу текла је Морава,
промицале су рибе и ситни песак.
Поред мене стварност се смејала,
у телу мук и надање, у машти сан.
Сан о Морави, реци која пева,
сан о обали, обали која крије
моје тајне, моју љубав,
сан о срећи,
срећи која ме напустила,
сан о…
Идем и сад на Мораву.
Одсјај задњи је догорео.
Постао сам талас равнодушности,
не лутам ни по идеалима.
Стојим и сад на обали дуго.
Не плаше ме ни сове,
ни било шта друго,
чак ни ветар фијуцима својим.
И гледам ту воду,
слушам то стругање таласа,
који односе мој сан,
сан о…
Ево како је Љубодраг Обрадовић најавио пету НОСТАЛГИЈУ у клубу КЦК
Ђорђе Петковић, Слободан Ивановић и Предраг Јашовић из Параћина
Љубинка Спајић – уредник радио Крушевца и Љуба Обрадовић – лепо је
присетити се добре радио емисија каква је била *НОСТАЛГИЈА*
( Говори Љубинка Спајић)
Даница Гвозденовић – уредник и водитељ НОСТАЛГИЈЕ
Ова песму написао је наш човек Славко Веснић који живи у Темишвару. Ето, то је носталгија: чежња за завичајем, чежња за нечим што нам је некад било веома драго, а више није ту, али ми се тога сећамо и кад можемо, ми му се враћамо.
Они који живе далеко од свог завичаја желе не само да се врате, већ и да нешто учине за завичај. Следећа прича говори о једном таквом примеру.
Из села Старог Трстеника у трстеничкој општини, а опет близу Крушевца пре много година отишао је Живорад Андрејић, школовао се и са дипломом инжењера зауставио се у Љубљани. Ту и данас живи са породицом као пензионер. Али своје село није заборавио. Јер како рече, опет један наш завичајни књижевник Човек је као дрво- где никне, ту му је место.
Настави са читањем ““НОСТАЛГИЈА” број 5 у Клубу КЦК 28.12.2009.”


