МОЈА ПОЕЗИЈА

БОЛИ, ПА ПРОЂЕ

Лептир је, лети… Пада киша, дави се у сопственом зноју, јеца. Не осећа више ништа, ни бол – ни жудњу, ни љубав – ни тугу, али њено присуство осећа. Свака ћелија несвесно осећа ћелије блиске и… Свашта још. Одједном пада… Литице грозне га лупају као боксер врећу за тренинг, постао је бубањ, камење га лупа, пуцају ребра, звони… Тону чари, па празнина… Буди се.

Ништа, Све је ко зна кад предвиђено и записано у неком непознатом, а величанственом гену земљу што окреће.

Школа. Крушевачка гимназија. Велики одмор. Девојке и младићи изашли у пространо двориште. Леп је, сунчан дан. Све девојке су лепе, младост је увек лепа. Младићи налећу… Као пчеле на мед. Боре се за најлепши цвет.

Станко Радовић и Ранко Митровић бацили су око на један цвет, прелепу Ружу Станојловић. А она је стала са Ранком и нешто чаврљјају. Кад их виде Станку се смркну небо и притрча им… Без пардона  отпоче туча. Два овна на брвну. Око њих младићи и девојке, гледају и навијају. Судар…

Станку се помрачи свест. Пропаде у бездан. Неко је позвао хитну помоћ. Запишташе  сирене…

Настави са читањем “БОЛИ, ПА ПРОЂЕ…”

Трчати пољем у рану зору, кад трава накострешена од хладне свежине, одише росом и слушати цвркут пробуђених птица, како је то фантастично, а далеко и немогуће.

Чекати поноћ, да се прошеташ месечином осветљеним сокацима успаваног села и дођеш до отвореног прозора девојачке собе и размакнувши завесе, слушаш њено дисање, како је то чаробно, а тако нестварно и данас немогуће.

Седи за столом. Песме пише… Војник је већ пет месеци, па стално будан сања и у чудни пада занос. Зове се Ристо Рајковић. Деветнаест му је година. Пише песме, углавном сентименталне и о себи. Ноћу не спава, не може. Сан је за њега прохујало лето, никако да га ухвати.

Легне ти он тако у кревет, рано, одмах после вечере и настоји да се дочепа сна. Али хоћеш врага, смета му галама, другови причају! Па сећања! Како је излазио некад, не тако давно, с друговима у поноћне шетње по туђим виноградима. Наберу пуна недра грожђа и трче Дубравом као луди, а грожђе се изгњечи и кваси их “вином”. Онако улепљеним падне им напамет и одјуре до Мораве да се оперу. Поноћно купање!

Па одласци чобаницама. Прикраду се тако, с јесени, кад је време рајско за ленчарење, каквом пропланку, где сеоске девојке напасају стада, и заводе их ласкањем о њиховој лепоти. Девојке наседају и зачас се понеки пар изгуби у грмљу.

Па бекства од људи у природу. Покупе се тако њих петоро, па дубоко у Дубрави направе колибу и у њој остану од почетка августа до краја октобра, сами, не радећи ништа. Живе од природе, служећи с крађом. Краду прво бостан, диње, парадајз, онда грожђе, па лук, паприке, млади кукуруз, купус… Некако преживе до јесени, а онда, онако из досаде, одлуче да се врате у своје домове. Онако изгладнели, расчупани, поцепани, сиђу у село и наставе пристојни живот. Вуци у њима се припитоме.

Интересантна пршлост некад! А сад? Сад покушава да заспи, а сна нема… Сад би да слободан потрчи, а жица му смета… Сад је војник и ништа не може на своју руку!

Не ретко деси се, да не успевши да до поноћи заспи, устане и трчи пистом, ко да је луд, плашећи стражаре…

Не није он луд! Само му сметају досада и сећање.

Настави са читањем “НЕКАД ЈЕ БИЛО БОЉЕ”