Ако се за неког песника може рећи да је песник из чије поезије зрачи живот, сам, какав јесте (и какав не би морао да буде), онда је то свакако Милоје Дончић. Ако се за неку поезију, неког песника , може рећи да је ангажована, да у себи доноси циљ, да сама собом, управо пред нашим очима мења свет, онда је то свакако поезија Милоја Дончића.
Милоје Дончић говори своју поезију – ВИДЕО
Довољно је прочитати (или још боље – чути) стихове из само једне Милојеве песме *ЖУТА КУЋА У ТРОПОЈИ* па схватити истину да је Милоје Дончић, све то, и много више… Да је он, оно што су Добрица Ћосић и Иво Андрић, рекли о историји Србије својим исцрпним и незаборавним романима, успео да тако јасно изусти својим стиховима, да се заувек уреже у свест и савест читалаца широм света… И да покрене људе на акцију, какву је свакако изазвала и песма * ЖУТА КУЋА У ТРОПОЈИ*, која је тако јасно оголила неморалну трговину људским органима, да данас, после извештаја Дика Мартија, о томе бруји цео западни свет, Уједињене нације и свако ко има има свест и савест…
Овакву поезију, по мом скромном мишљењу, и може писати песник, са којим се сам живот и судбина тако горко поиграли, да је он био човек који је последњи 20 јула 1999. године закључао Народну универзитетску библиотеку у Приштину, у којој је пре тога радио и живео у канцеларији, и преселио се као избеглица у Ниш, где и данас живи и пише поезију која има светски одјек.
Ево шта о Дончићу пише Јован Јањић у престижном НИН-у бр. 2567од 09.03.2000. г.
*Његова песничка судбина слична је животној. Оно што као песник није постигао у земљи, стекао је, сасвим спонтано и неочекивано, у свету.
Прва његова збирка “Трошна катедра”, објављена 1987. године, имала је судбину као и већина првих песничких књига непознатих аутора. Упркос високим оценама критичара, на бољи пријем није наишла ни његова друга збирка “Зобница”, објављена 1996. у свега неколико стотина примерака, у најскромнијем повезу.
Када је, после неколико месеци, изгледало да ће и она остати незапажена на књижарским полицама, Дончићу стиже позив да дође у Трст да у Српском центру представи своју збирку. Задовољан што је неко уопште приметио његове стихове, отишао је у Трст, одакле се вратио у Приштину још задовољнији, не слутећи да ће та промоција бити увод много веће промоције.
Три месеца касније, у априлу 1997, стиже нова пријатна вест, обавештавају га да је за збирку “Зобница” добио награду “Златно перо Драгише Васића” од Српског краљевског клуба у Гетеборгу. И даље све следи као у некаквом сну. Издавачка кућа Либраиррес Фигаро из Париза објављује “Зобницу” на француском, у тиражу од пет хиљада примерака. Рецензент и уредник књиге, књижевни критичар Алфредо Портодез написао је да Дончић “у француску књижевну јавност улази свечано, царским кочијама”. Убрзо ово издање добија награду за протестну поезију “Плоча Гијома Аполинера”.
“Зобница” наставља свој пут. Издавачка кућа Драгомана Протића “Протис” из Чикага објављује ову књигу.
Дончића зову са друге стране океана да лично чита своје стихове. Гостује у 17 градова САД, Канаде, Бразила и Перуа. Све делује некако нестварно. У Кампинасу, пред двадесет хиљада Бразилаца и понеког Србина, казује стихове на српском. Емотивно темпераментни Бразилци упијају стихове које не разумеју али осећају ритам. Слично је у Сао Паулу, у Лими…
Затим, на избегличку адресу у Нишу стиже писмо из Севиље у коме пише да је он, Милоје Дончић, добитник међународне награде за књижевност “Звезда Федерика Гарсије Лорке”. Овим писмом се и позива да дође на свечану церемонију уручења награде 13. октобра 1999. Све трошкове сноси организатор. Није могао да поверује у оно што пише. Није му било јасно како је његова књига уопште доспела пред жири састављен од угледних имена са разних страна света, па још и да буде проглашена за најбољу! За сваки случај, проверава телефоном и уверава се да је тачно све што је написано.
Предвиђено је да награду уручи градоначелник Севиље. Дончић прави “инцидент”, одбија да му награду уручи политичар, већ тражи да то учини неко од уметника. Церемонијал се због тога одлаже за један дан. У атељеу Салвадора Далија пехар на чијем је врху сунце оперважено ловоровим гранчицама и на чијој једној страни је Лоркин лик и новчани део награде од 5.000 евра предаје му председник жирија Карлос Сарага, професор светске књижевности на Мадридском универзитету.*
Надам се да су све ове реченице објављене у НИН-у успеле да дочарају део песничке и животне снаге, којом зрачи поезија Милоја Дончића… И да би, кад би се којим случајем за песништво додељивала НИНОВА НАГРАДА, биле довољне да први добитник буде баш МИЛОЈЕ ДОНЧИЋ.
Надам се и да су успеле да дочарају, зашто смо ми из Културног центра Крушевац, поносни на чињеницу, да када се на светском претраживачу Google укуца име МИЛОЈЕ ДОНЧИЋ, одмах се, као први у низу, појави текст о Милоју који смо написали колегиница Јелена Протић-Петронијевић и ја, о једној ранијој Милојевој промоцији у Крушевцу и објавили га на сајту Културног центра Крушевац.
Надам се да ће и ова промоција, оставити неизбрисив траг у нашим срцима и души и бити део историје у стваралуштву ВЕЛИКОГ СРПСКОГ ПЕСНИКА МИЛОЈА ДОНЧИЋА.
CRVLЈI RASAD – Miloje Dončić Napisala Jelena Protić-Petronijević
Krajem 2010.godine izašla je nova knjiga poezije Miloja Dončića u izdanju Književne zajednice Bora Stanković iz Vranja. Knjiga nosi postapokaliptički naslov CRVLjI RASAD, a prva pesma u knjizi je Ogrlica za domovinu. Svojim prepoznatljivim metonimijskim pristupom autor povezuje čitav niz negativnih pojava koje čine tu ogrlicu iz naslova pesme. U spoju metonimije i metafore pesnik stvara lanac asocijacija užasa pokupljenih iz sopstvene svesti i podsvesti, uz neku iskru nade. Pesnik pruža, kako sam kaže taj crni kliker što sija u meni… Da, to je taj crni ukras, doprinos pesme, savest, nemir, moranje, obaveza da se napiše i kaže svetu da se dovoljno zna i da nije dragoceno ćutanje. Dragoceno je reći nešto u odbranu talenta, poštenja, pravdoljubivosti, iskrenog patriotizma. Uprkos uplivu globalizma neko brani svoju malu domovinu koja je na ruletu kako kaže prvo od pet poglavlja knjige.
Настави са читањем “Милоје Дончић – ЦРВЉИ РАСАД – КЦК 20.04.2011.”
