![]()
Scena iz predstave Tode Nikoletića *ZAČARANA PRINCEZA* u režiji Cice Bacić.
Ин поезија
![]()
![]()
Милоје Дончић говори своју поезију – ВИДЕО
Лампа стона, светли ребро, врх плафона
Једни зјапе покрај урне
А Свевишњи, кроз креч кобни лупу носи
Друге шкриње чека, слепа звезда, два отета века…
Ево шта о Дончићу пише Јован Јањић у престижном НИН-у бр. 2567од 09.03.2000. г.
*Његова песничка судбина слична је животној. Оно што као песник није постигао у земљи, стекао је, сасвим спонтано и неочекивано, у свету.
Прва његова збирка “Трошна катедра”, објављена 1987. године, имала је судбину као и већина првих песничких књига непознатих аутора. Упркос високим оценама критичара, на бољи пријем није наишла ни његова друга збирка “Зобница”, објављена 1996. у свега неколико стотина примерака, у најскромнијем повезу.
Када је, после неколико месеци, изгледало да ће и она остати незапажена на књижарским полицама, Дончићу стиже позив да дође у Трст да у Српском центру представи своју збирку. Задовољан што је неко уопште приметио његове стихове, отишао је у Трст, одакле се вратио у Приштину још задовољнији, не слутећи да ће та промоција бити увод много веће промоције.
Три месеца касније, у априлу 1997, стиже нова пријатна вест, обавештавају га да је за збирку “Зобница” добио награду “Златно перо Драгише Васића” од Српског краљевског клуба у Гетеборгу. И даље све следи као у некаквом сну. Издавачка кућа Либраиррес Фигаро из Париза објављује “Зобницу” на француском, у тиражу од пет хиљада примерака. Рецензент и уредник књиге, књижевни критичар Алфредо Портодез написао је да Дончић “у француску књижевну јавност улази свечано, царским кочијама”. Убрзо ово издање добија награду за протестну поезију “Плоча Гијома Аполинера”.
“Зобница” наставља свој пут. Издавачка кућа Драгомана Протића “Протис” из Чикага објављује ову књигу.
Дончића зову са друге стране океана да лично чита своје стихове. Гостује у 17 градова САД, Канаде, Бразила и Перуа. Све делује некако нестварно. У Кампинасу, пред двадесет хиљада Бразилаца и понеког Србина, казује стихове на српском. Емотивно темпераментни Бразилци упијају стихове које не разумеју али осећају ритам. Слично је у Сао Паулу, у Лими…
Затим, на избегличку адресу у Нишу стиже писмо из Севиље у коме пише да је он, Милоје Дончић, добитник међународне награде за књижевност “Звезда Федерика Гарсије Лорке”. Овим писмом се и позива да дође на свечану церемонију уручења награде 13. октобра 1999. Све трошкове сноси организатор. Није могао да поверује у оно што пише. Није му било јасно како је његова књига уопште доспела пред жири састављен од угледних имена са разних страна света, па још и да буде проглашена за најбољу! За сваки случај, проверава телефоном и уверава се да је тачно све што је написано.
Предвиђено је да награду уручи градоначелник Севиље. Дончић прави “инцидент”, одбија да му награду уручи политичар, већ тражи да то учини неко од уметника. Церемонијал се због тога одлаже за један дан. У атељеу Салвадора Далија пехар на чијем је врху сунце оперважено ловоровим гранчицама и на чијој једној страни је Лоркин лик и новчани део награде од 5.000 евра предаје му председник жирија Карлос Сарага, професор светске књижевности на Мадридском универзитету.*
Надам се да су све ове реченице објављене у НИН-у успеле да дочарају део песничке и животне снаге, којом зрачи поезија Милоја Дончића… И да би, кад би се којим случајем за песништво додељивала НИНОВА НАГРАДА, биле довољне да први добитник буде баш МИЛОЈЕ ДОНЧИЋ.
Надам се и да су успеле да дочарају, зашто смо ми из Културног центра Крушевац, поносни на чињеницу, да када се на светском претраживачу Google укуца име МИЛОЈЕ ДОНЧИЋ, одмах се, као први у низу, појави текст о Милоју који смо написали колегиница Јелена Протић-Петронијевић и ја, о једној ранијој Милојевој промоцији у Крушевцу и објавили га на сајту Културног центра Крушевац.
Надам се да ће и ова промоција, оставити неизбрисив траг у нашим срцима и души и бити део историје у стваралуштву ВЕЛИКОГ СРПСКОГ ПЕСНИКА МИЛОЈА ДОНЧИЋА.
20.04.2011. године у Белој сали КЦК, у организацији Културног центра Крушевац, одржана је промоција пете књиге песама Милоја Дончића *ЦРВЉИ РАСАД*. Песме је говорио сам аутор, а о његовој поезији говорили су Љубодраг Обрадовић, Никола Брадић и креатор и водитељ промоције Јелена Протић-Петронијевић. У реализацији су учествовали: Јелена Ивановић (дизајн и презентација), Бранко Симић (музика и озвучење) и Марко Вишњић (светло).
Krajem 2010.godine izašla je nova knjiga poezije Miloja Dončića u izdanju Književne zajednice Bora Stanković iz Vranja. Knjiga nosi postapokaliptički naslov CRVLjI RASAD, a prva pesma u knjizi je Ogrlica za domovinu. Svojim prepoznatljivim metonimijskim pristupom autor povezuje čitav niz negativnih pojava koje čine tu ogrlicu iz naslova pesme. U spoju metonimije i metafore pesnik stvara lanac asocijacija užasa pokupljenih iz sopstvene svesti i podsvesti, uz neku iskru nade. Pesnik pruža, kako sam kaže taj crni kliker što sija u meni… Da, to je taj crni ukras, doprinos pesme, savest, nemir, moranje, obaveza da se napiše i kaže svetu da se dovoljno zna i da nije dragoceno ćutanje. Dragoceno je reći nešto u odbranu talenta, poštenja, pravdoljubivosti, iskrenog patriotizma. Uprkos uplivu globalizma neko brani svoju malu domovinu koja je na ruletu kako kaže prvo od pet poglavlja knjige.
Настави са читањем “Милоје Дончић – ЦРВЉИ РАСАД – КЦК 20.04.2011.”
![]()
ДРУГИ ПИШУ – ПОБЕДА Крушевац
У такмичарском делу четвртог по реду средњошколског Фестивал-театра у Крушевцу, у конкуренцији шест школа, ученици Гимназије по први пут освојили “grand prih” за представу “Сан летње ноћи”, која је понела и низ посебних награда
На овогодишњем ТИН ФЕСТ-у, који се од 4. до 13. априла 2011. одржавао у Белој сали КЦК, учествовали су Медицинска школа са представом “Сумњиво лице”, Економско-трговинска школа са представом “Млаћеници и плаћеници”, Техничка школа са “Драгом Јеленом Сергејевном”, Хемијско-технолошка школа представом “Астерикс и Обеликс мећу Србима”, Музичка школа представом “Мало вике око Мике” и Гимназија са представом “Сан летње ноћи”. У вечери проглашења победника (13. априла) приказан је и сценски перформанс КЦК “Hip lowe hop” по тексту и режији Марка Маринковића и кореографији Дарка Вукашиновића.
Да пређемо на награде. Осим већ наведене победничке представе “Сан летње ноћи” ученика Гимназије, у најужој конкуренцији за прво место биле су и представе “Млаћеници и плаћеници” и “Мало вике око Мике”.
![]()
7. Фестивал позоришног стваралаштва Основних школа града Крушевца – Организатори КПЗ Крушевац, Културни центар Крушевац и Крушевачко позориште
Трочлани жири 7. Фестивала позоришног стваралаштва Основних школа града Крушевца, радио је у саставу: Лидија Ужаревић, Ана Јовановић и Бранислав Недић.
Н а г р а д е – Жири је доделио следеће награде:
Номиноване су следеће представе по редоследу извођења:
– ”Ивица и Марица и опака старица” (О.Ш. ”Доситеј Обрадовић”)
– ”Зачарана принцеза” (О.Ш. ”Жабаре” – Жабаре)
– ”Побуна у библиотеци” (О.Ш. ”Јован Поповић”)
![]()
За све посетиоце, а било их је заиста доста, приређен је пригодни Васкршњи програм, који су осмислили Момир Драгићевић и Рајна Алексић – Маринковић, уредници КЦК. У програму су наступили чланови Дечјег хора Свети кнез Лазар – Цркве Лазарице имноги други најмлађи учесници, а васкршњу беседу је изговорио протојереј Љубиша Милошевић из Цркве Свети Ђорђе из Крушевца…
![]()
У Белој сали КЦК, 17.03.2010. године, у организацији Културног центра Крушевац (који је и издавач), одржана је промоција књиге Славољуба Бановића *О ЈЕДНОЈ ЗАЉУБЉЕНОСТИ 2*. Промоцију је осмислила и водила Лидија Ужаревић, уредник КЦК, уз асистенцију Јованке Андрић, глумице Крушевачког позоришта, која је заједно са њом читала стихове.
О самој књизи су говорили др Милош Марковић – лектор и коректор књиге и Љубодраг Обрадовић – директор КЦК, за музички тренутак постарала се Тијана Трнавац на клавиру, иначе ученица друге године средње музичке школе у Крушевцу, техничко вођство промоције одрадио је Марко Вишњић, а за фотографисање био је задужен Веркан Гвозденовић. Све у свему бројна публика је уживала у дивној поезији и музици…
Славољуб Бановић
ДА ЛИ ЈЕ ВРЕДЕЛО
Малена,
покушао сам,
колико сам знао и умео,
да ти помогнем.
А волео сам те, волео много
и мислио сам да љубављу могу све да решим.
Волим те још увек али …
Желео сам те,
желео
као што ниједну другу
желео нисам.
И чекао сам те,
чекао данима и ноћима,
у мислима и сновима,
и будан те сањао.
Чекам те и сада
а ти,
увек си бежала.
Трудио сам се да те схватим.
Можда сам и успео?
Покушао сам да те зауставим у твом лутању
пружајући ти сигурност, топлину и љубав.
Знала си да имаш место повратка,
и враћала си се,
Узимала шта си хтела, грчевито, на мах
и опет нестајала.
Да ли је вредело?
© Славољуб Бановић
Јованка Андрић, Славољуб Бановић, Др Милош Марковић
и Лидија Ужаревић
Љубодраг Обрадовић – уводно излагање
Ја нећу превише говорити о поезији која је у књизи, моја је девиза да ће сама поезија о себи испричати најлепшу песму, али кад се у рукама има један овакав поетски бисер, који је прецизно изаткао један математичар, онда морам цитирати Елеонору Лутхандер, песникињу рођењу у Крушевцу, која данас за поезију живи у Шведској и која је у једном свом тексту написала пар реченица, које би, по мени, могле да осликају једну од суштина Славољубове поезије…
*Као у једначинама или пореским извештајима, свака реч и свака цифра је важна да би резултат био тачан. Он и у поезији примењује сва та правила математике… решава песму као једначину са више непознатих и на крају од једначине прави песму. Свака песма је тачна, решена, даје задовољаство читања, оплемењује и учи. У следу обичних мисли крију се метафоре, велике ловине и златне рибице. Управо те метафоре, су та математичка решења песме које, нас читаоце, љубитеље поезије, чине мудријима и дају нам одговоре… *
И на самом крају овог уводног обраћања, једна моја констација! Славољуб јесте песник који у својим стихова обједињује генијалност песника попут Мајаковског, Јесењина и Превера и наравно Пере Зупца, како то написа рецензент ове књиге др Милентије Ђорђевић, али је и песник који показује математички тачно да је поезија вечна и да њен задатак да мења свет, није тако тежак и неостварив… Јер, како написа Славољуб:
![]()
У Белој сали КЦК, 18 марта 2011. године, у организацији Културног центра Крушевац, одржана је промоција издавачке делатности Центра за културу и уметност из Алексинца, на којој су представљене књиге чланова књижeвног клуба Велимир Рајић из Алексинца: Светлане Биорац Матић, Србобрана Матића, Тање Ганић, Милице Дамјанић, Слободанке Живковић, Иване Ђорђевић и др…. Промоцију је осмислила и водила Јелена Ђорђевић – организатор КЦК, о издавачкој делатности Центра за културу и уметност из Алексинца говорио је Иван Матејић, за музички тренутак били су задужени Мића Живановић и проф Далибор Накић, а за звучне, светлосте и остале техничке ефекте и детаље бринули су Бранко Симић, Марко Вишњић, Веркан Гвозденовић и Ивана Милојевић.
На промоцији су о потенцијалима сарадње Центра за културу и уметност из Алексинца и Културног центра Крушевац говорили директори ових установа Славица Јеленић и Љубодраг Обрадовић, а о актуелностима у савременој поезији свој занимљив еротско-сатирчни приказ изговорио је мр Спасоје Ж. Миловановић.
ТЕТОВАЖА ДУШЕ
Сећањем
дане бојим.
Надом
време купујем.
Не стидим се суза
и
не штедим осмехе. Песак сам
међу прстима
и
камен
кремена,
твој длан
мера је.
Прођеш ли
мојим мислима
памтићу
твоје трагове.
Тетоважу душе
заборав
не брише.
© Светлана Биорац-Матић
Славица Јеленић и Љубодраг Обрадовић
Љубодраг Обрадовић и Славица Јеленић
Настави са читањем “Промоција књига – ОД ИСКРЕ ДО ВАТРЕ – Алексинац”
![]()
U *ETNO KUĆI* predivna poezija i etno muzika
Настави са читањем “Svetski dan poezije u “ETNO KUĆI” u Kruševcu 2011.”
![]()
Изложбу карикатура пригодним излагањем о аутору Николи Масловари, отворили су Маја Олић и Милоје Радовић, а о књизи *НАОПАЧКЕ* Јована Арсића Јовче говорили су Вељко Стамболија, Лидија Ужаревић, Драгиша Павловић Расински, Драган Матејић, Ивко Михајловић и чланови драмског студија КЦК…
Љубодраг Обрадовић, Милоје Радовић, Никола Масловара,
Маја Олић (отвара изложбу) и Радоје Савић
![]()
BREZA
Breza na vetru leluja.
Pupoljci žude da se otvore.
Srbiju sad šiba oluja,
Srbiju hoće da pokore.
Pada mrak na sanjano,
čemer duše obuzima…
Srbiju, ko brezu, ne damo,
sila sveta nas ne zanima.
A svaka bomba koja padne,
na krvlju natopljeno tlo,
samo je znak da će da propadne,
kad te tad, svetski poredak nov.
Ljubodrag Obradović
09.04.1999. godine
Данас, 24. марта 2011. године, навршава се тачно 12 година од почетка НАТО агресије на Савезну Републику Југославију. На данашњи дан, 24. марта 1999. године у 20:00 сати, борбени авиони 19 земаља-чланица НАТО Алијансе, са Америком на челу, без одобрења СБ УН, извршило је агресију на СРЈ, како из њеног ваздушног простора авио-ударима, тако и крстарећим “ТОМАХАВК” пројектилима испаљених са ратних бродова и подморница стационираних у Јадранском мору. Пуних 11 недеља, односно 78 дана, трајала је даноноћна кампања бомбардовања територије СРЈ. На мети агресора биле су болнице, фабрике, друмски и железнички мостови, аеродроми, ПТТ и телевизијски центри, радио-телевизијски предајници, резиденцијални објекти, амбасаде, објекти Минисарства унутрашњих послова и Војске Југославије, али и колоне народа “у збегу”, као што је био случај на путу Ђаковица-Пећ, Приштина-Подујево-Куршумлија, или варошке четврти у Алексинцу, Ћуприји и Сурдулици, где ни близу нема, нити је било војних објеката.
|
24.03.2011. године у организацији Арт клуба СПС-а Крушевац и Културног центра Крушевац, тачно у 12 часова, пред препуном Белом салом КЦК, одржана је академија МОЖЕ ЛИ ПРАВДА ДА САВЛАДА БЕЗУМЉЕ?
На академији о НАТО агресији говорио је проф Драгиша Милошевић, а песници Ксенија Алексић, Љубиша Ћидић, Спасоје Ж. Миловановић, Живомир Миленковић, Вељко Стамболија, Мића Живановић, Љубодраг Обрадовић и Небојша Лапчевић, су стиховима насталим у време агресије подсетили на сву суровост сваког рата. У пригодном програму учестовали су и ученици Музичке школе у Крушевцу и најмлађи полазници Балетске школе КЦК. Програм су водили Јелена Ђорђевић и Небојша Лапчевић, видео презентацију осмислила је и водила Јелена Ивановић , а у техничком тиму који је бринуо о звуку, светлу, фотографији и реализацији, били су Бранко Симић, Марко Вишњић, Мики Прокопенко и Рајна Алексић – Маринковић. |
Зато се с правом можемо запитати – “SUI PRODEST” -“Чему то служи”, односно “Коме то треба”, и одмах можемо дати одговор: Не служи ничему, а требало је албанским сецесионистима и њиховим менторима са запада у реализацији идеје комадања Србије, њено дробљење и уништење Срба као национа на овим просторима. Ту чињеницу недвосмислено потврђују и наметнути тзв. преговори Срба и Албанаца у Рамбујеу, фебруара 1999.године уз, наводно, неутрално посредовање западних савезника, тачније Америке.Ти, назови преговори у Рамбујеу, остаће упамћени као преседан у историји светске дипломатије, где су амерички империјалистички интереси легализовани уз благослов остатка света. Већ је тада било јасно да отворене претње Ричарда Холбрука 1998. године, нису биле производ његових личних фрустрација, већ утврђени ставови Стејт дипартмента, Ке-д-орсеја и Форин офиса. А одлука је била јасна: Србију и српски народ требало је уништити по сваку цену, а за реализацију те злочиначке замисли требало је искористити, наводну хуманитарну катастрофу и егзодус албанског живља на Косову и Метохији.
У тим првим данима НАТО- агресије на нашу земљу, Крушевац са околином није био на удару, и ако је готово целодневно био под знаком ваздушне опасности почев од првог оглашавања сирена 24 .марта у 20,10 сати. За читав о време трајања агресије, наш град је био под овим знаком ваздушне опасности укупно 53 дана 9 сати и 55 минута.
Први објекти на територији нашег Округа, односно града Крушевца, који су били мета НАТО – агресора су ЈП “Градска топлана” са 2, и ИМК “14.0ктобар” са 2 пројектила типа GBU-15, велике разорне моћи. Ракетирање ових објеката извршено је у понедељак, 12.априла 1999. године у 02,55 сати, на други дан великог хришћанског празника Васкрса.
Већ сутрадан, 13.априла, скоро у исто време, у 02,57 сати, са два (2)пројектила типа GBU-12 срушен је стари бивољски мост, гвоздене конструкције, на путном правцу Крушевац-Сталаћ. Два дана касније, тачније, 15.априла 1999.године, у 00,20 сати, са 2 пројектила типа GBU-15, срушен је челични мост на Западној Морави код села Јасика, а затим у временском интервалу од 04,50 до 05,05 сати, на град су испаљена још 7 пројектила типа GBU-15 и GBU-12, и то по 2 на Геронтолошки центар и, поново на ИМК “14.0ктобар”, а З пројектила на градско насеље “Лазарица”, на приватне стамбене објекте у улицима Мише Митровића и Моравској.
Нови, бетонски мост на реци Расини, поред већ порушеног челичног моста, срушен је 1.маја 1999. године, у 01,10 сати са 2 пројектила типа GВU-12. Исте ноћи, са 2 пројектила типа GBU-15 порушен је челични мост на Јужној Морави код Ћуниса, а дан пре њих срушен је, такође мост челичне конструкције, У Трстенику, погођен са 5 пројектила истог типа. Овај мост је ракетиран у 14,10 сати, тако да је било и жртава.
Поред насумичног испаљивања убојних пројектила, без конкретног циља, као што је било случајева по селима Јошје, Рибаре, Каоник, Себечевац, Тулеш, Здравиње и друга, агресор је, 14.маја, у 14,20 сати, са 2 пројектила типа GBU-15 ракетирао погоне “Трајал Корпорације”, док је 1 пројектил истог типа, завршио у ораницама недалеко од моста на Расини на путном правцу Крушевац- Ћунис.
Најкрвавији удар НАТО – агресора на овим нашим просторима, догодио се у недељу, 30. маја 1999. године, на дан Св.Тројице (Духова), у Варварину, када је у 1З,20 сати, са 4 пројектила типа GBU-15 , у два налета, срушен челични мост на путном правцу Варварин- Ћићевац, преко реке Велике Мораве.У овом непријатељском авио-налету, страдало је 10, а теже и лакше повређено 40 лица искључиво цивила.
Током 78-дневне кампање бомбардовања СРЈ, од стране НАТО-алијансе, на подручју Расинског управног округа, пало је укупно 68 најразорнијих и запаљивих пројктила, 1 касетни контејнер са пропагандним лецима у селу Шанац, 30. маја, као и три одбачена авио резервоара за гориво и то 2 у селу Разбојна (СО Брус) и 1 у селу Капиџија (СО Крушевац). Са ових простора смртно је страдало 57 особа од чега 13 цивила, 37 припадника ВЈ и 7 припадника МУП-а. Рањено је 134 лица – 62 цивила, 63 припадника ВЈ и 9 припадника МУП-а.
Нека је вечна слава свим недужним жртвама!