ATOM

Настави са читањем “Konkurs ZLATNA KACIGA 2012.”

Даница Рајковић и Јелена Ђорђевић

Љубодраг Обрадовић

Почети није било лако, било је изазовно, а изазов је донео и плодове – наставак започете мисије, коју је Даница сама себи поставила!

*Даница Рајковић је рођена 03.03.1949. године у селу Рлици, (општина, односно град Крушевац), које се сместило у самом подножју Јастребца и та чињеница је оставила дубок траг у њеном сећању и подстакла је да прихвати изазов и своје песме, чуване годинама у разним фијокама, у пожутелим ђачким свескама, а највише у души и срцу, изнесе пред суд јавности..* И њена прва књига поезије *ОСТАО ЈЕ ТРАГ* је угледала светло 2009-те године, дакле у њеној шездесетој години и тако је њена мисија окончана – њен траг је остао!

Али прави изазов следи затим. Искуство које су године наталожиле у њеним венама и мириси који су је годинама обасипали њено тело, имали су смисао искре која пали ватру стварања и нагони на нова прегнућа.

Богата за утиске из сусрета са својим пријатељима и пријатељима поезије, Даница се пуна полета као у двадесетим, латила пера, и оно што је душом рудело, дала папиру и читаоцома.

Лампа стона, светли ребро, врх плафона
Једни зјапе покрај урне
А Свевишњи, кроз креч кобни лупу носи
Друге шкриње чека, слепа звезда, два отета века…

Ево шта о Дончићу пише Јован Јањић у престижном НИН-у бр. 2567од 09.03.2000. г.

*Његова песничка судбина слична је животној. Оно што као песник није постигао у земљи, стекао је, сасвим спонтано и неочекивано, у свету.

Прва његова збирка “Трошна катедра”, објављена 1987. године, имала је судбину као и већина првих песничких књига непознатих аутора. Упркос високим оценама критичара, на бољи пријем није наишла ни његова друга збирка “Зобница”, објављена 1996. у свега неколико стотина примерака, у најскромнијем повезу.

Када је, после неколико месеци, изгледало да ће и она остати незапажена на књижарским полицама, Дончићу стиже позив да дође у Трст да у Српском центру представи своју збирку. Задовољан што је неко уопште приметио његове стихове, отишао је у Трст, одакле се вратио у Приштину још задовољнији, не слутећи да ће та промоција бити увод много веће промоције.
         
Три месеца касније, у априлу 1997, стиже нова пријатна вест, обавештавају га да је за збирку “Зобница” добио награду “Златно перо Драгише Васића” од Српског краљевског клуба у Гетеборгу. И даље све следи као у некаквом сну. Издавачка кућа Либраиррес Фигаро из Париза објављује “Зобницу” на француском, у тиражу од пет хиљада примерака. Рецензент и уредник књиге, књижевни критичар Алфредо Портодез написао је да Дончић “у француску књижевну јавност улази свечано, царским кочијама”. Убрзо ово издање добија награду за протестну поезију “Плоча Гијома Аполинера”.

“Зобница” наставља свој пут. Издавачка кућа Драгомана Протића “Протис” из Чикага објављује ову књигу.

Дончића зову са друге стране океана да лично чита своје стихове. Гостује у 17 градова САД, Канаде, Бразила и Перуа. Све делује некако нестварно. У Кампинасу, пред двадесет хиљада Бразилаца и понеког Србина, казује стихове на српском. Емотивно темпераментни Бразилци упијају стихове које не разумеју али осећају ритам. Слично је у Сао Паулу, у Лими…

Затим, на избегличку адресу у Нишу стиже писмо из Севиље у коме пише да је он, Милоје Дончић, добитник међународне награде за књижевност “Звезда Федерика Гарсије Лорке”. Овим писмом се и позива да дође на свечану церемонију уручења награде 13. октобра 1999. Све трошкове сноси организатор. Није могао да поверује у оно што пише. Није му било јасно како је његова књига уопште доспела пред жири састављен од угледних имена са разних страна света, па још и да буде проглашена за најбољу! За сваки случај, проверава телефоном и уверава се да је тачно све што је написано.

Предвиђено је да награду уручи градоначелник Севиље. Дончић прави “инцидент”, одбија да му награду уручи политичар, већ тражи да то учини неко од уметника. Церемонијал се због тога одлаже за један дан. У атељеу Салвадора Далија пехар на чијем је врху сунце оперважено ловоровим гранчицама и на чијој једној страни је Лоркин лик и новчани део награде од 5.000 евра предаје му председник жирија Карлос Сарага, професор светске књижевности на Мадридском универзитету.*

Надам се да су све ове реченице објављене у НИН-у успеле да дочарају део песничке и животне снаге, којом зрачи поезија Милоја Дончића… И да би, кад би се којим случајем за песништво додељивала НИНОВА НАГРАДА, биле довољне да први добитник буде баш МИЛОЈЕ ДОНЧИЋ.

Надам  се и да су успеле да дочарају, зашто смо ми из Културног центра Крушевац, поносни на чињеницу, да када се на светском претраживачу Google укуца име МИЛОЈЕ ДОНЧИЋ, одмах се, као први у низу,  појави текст о Милоју који смо написали колегиница Јелена Протић-Петронијевић и ја, о једној ранијој Милојевој промоцији у Крушевцу и објавили га на сајту Културног центра Крушевац.

Надам се да ће и ова промоција, оставити неизбрисив траг у нашим срцима и души и бити део историје у стваралуштву ВЕЛИКОГ СРПСКОГ ПЕСНИКА МИЛОЈА ДОНЧИЋА.

Krajem 2010.godine izašla je nova knjiga poezije  Miloja Dončića u izdanju Književne zajednice Bora Stanković iz Vranja. Knjiga nosi postapokaliptički naslov CRVLjI RASAD, a prva pesma u knjizi je Ogrlica za domovinu.  Svojim prepoznatljivim metonimijskim pristupom autor povezuje čitav niz negativnih pojava koje čine tu ogrlicu iz naslova pesme. U spoju metonimije i metafore pesnik stvara lanac asocijacija užasa pokupljenih iz sopstvene svesti i podsvesti, uz neku iskru nade. Pesnik pruža, kako sam kaže taj crni kliker što sija u meni… Da, to je taj crni ukras, doprinos pesme, savest, nemir, moranje, obaveza da se napiše i kaže svetu da se dovoljno zna i da nije dragoceno ćutanje. Dragoceno je reći  nešto u odbranu talenta, poštenja, pravdoljubivosti, iskrenog patriotizma.  Uprkos uplivu globalizma  neko brani svoju malu domovinu koja je na ruletu kako kaže prvo od pet poglavlja knjige.

Настави са читањем “Милоје Дончић – ЦРВЉИ РАСАД – КЦК 20.04.2011.”

Победници по стручном жирију: представа Гимназије *САН ЛЕТЊЕ НОЋИ*

У такмичарском делу четвртог по реду средњошколског Фестивал-театра у Крушевцу, у конкуренцији шест школа, ученици Гимназије по први пут освојили “grand prih” за представу “Сан летње ноћи”, која је понела и низ посебних награда

Треће место – ЗАЧАРАНА ПРИНЦЕЗА – О.Ш. Жабаре

7. Фестивал позоришног стваралаштва Основних школа града Крушевца – Организатори КПЗ Крушевац, Културни центар Крушевац и Крушевачко позориште

Трочлани жири 7. Фестивала позоришног стваралаштва Основних школа града Крушевца, радио је у саставу: Лидија Ужаревић, Ана Јовановић и Бранислав Недић.

Н а г р а д е – Жири је доделио следеће награде:

• – Награда за најбољу представу у целини

Номиноване су следеће представе по редоследу извођења:
– ”Ивица и Марица и опака старица” (О.Ш. ”Доситеј Обрадовић”)
– ”Зачарана принцеза” (О.Ш. ”Жабаре” – Жабаре)
– ”Побуна у библиотеци” (О.Ш. ”Јован Поповић”)

• Награду за најбољу представу у целини је освојила представа: ”Побуна у Библиотеци” (О.Ш. ”Јован Поповић”) у режији проф. Драгане Шошкић
• Награду за освојено друго место додељује се представи: ”Ивица и Марица и опака старица” (О.Ш. ”Доситеј Обрадовић”)
• Награду за освојено треће место додељује се представи: ”Зачарана принцеза” (О.Ш. ”Жабаре” – Жабаре)
  Настави са читањем “ФЕШТ 2011. – Награде”

У Белој сали КЦК, 17.03.2010. године, у организацији Културног центра Крушевац (који је и издавач), одржана је промоција књиге Славољуба Бановића *О ЈЕДНОЈ ЗАЉУБЉЕНОСТИ 2*. Промоцију је осмислила и водила Лидија Ужаревић, уредник КЦК, уз асистенцију Јованке Андрић, глумице Крушевачког позоришта, која је заједно са њом читала стихове.

О самој књизи су говорили др Милош Марковић – лектор и коректор књиге и Љубодраг Обрадовић – директор КЦК, за музички тренутак постарала се Тијана Трнавац на клавиру, иначе ученица друге године средње музичке школе у Крушевцу, техничко вођство промоције одрадио је Марко Вишњић, а за фотографисање био је задужен Веркан Гвозденовић. Све у свему бројна публика је уживала у дивној поезији и музици…

Славољуб Бановић

ДА ЛИ ЈЕ ВРЕДЕЛО

Малена,
покушао сам,
колико сам знао и умео,
да ти помогнем.
А волео сам те, волео много
и мислио сам да љубављу могу све да решим.
Волим те још увек али …

Желео сам те,
желео
као што ниједну другу
желео нисам.
И чекао сам те,
чекао данима и ноћима,
у мислима и сновима,
и будан те сањао.
Чекам те и сада
а ти,
увек си бежала.

Трудио сам се да те схватим.
Можда сам и успео?
Покушао сам да те зауставим у твом лутању
пружајући ти сигурност, топлину и љубав.
Знала си да имаш место повратка,
и враћала си се,
Узимала шта си хтела, грчевито, на мах
и опет нестајала.

Да ли је вредело?

© Славољуб Бановић


Јованка Андрић, Славољуб Бановић, Др Милош Марковић
 и Лидија Ужаревић

Љубодраг Обрадовић – уводно излагање

Ја нећу превише говорити о поезији која је у књизи, моја је девиза да ће сама поезија о себи испричати најлепшу песму, али кад се у рукама има један овакав поетски бисер, који је прецизно изаткао један математичар, онда морам цитирати Елеонору Лутхандер, песникињу рођењу у Крушевцу, која данас за поезију живи у Шведској и која је у једном свом тексту написала пар реченица, које би, по мени, могле да осликају једну од суштина Славољубове поезије…

*Као у једначинама или пореским извештајима, свака реч и свака цифра је важна да би резултат био тачан. Он и у поезији примењује сва та правила математике… решава песму као једначину са више непознатих и на крају од једначине прави песму. Свака песма је тачна, решена, даје задовољаство читања, оплемењује и учи. У следу обичних мисли крију се метафоре, велике ловине и златне рибице. Управо те метафоре, су та математичка решења песме које, нас читаоце, љубитеље поезије, чине мудријима и дају нам одговоре… *

И на самом крају овог уводног обраћања, једна моја констација! Славољуб јесте песник који у својим стихова обједињује генијалност песника попут Мајаковског, Јесењина и Превера и наравно Пере Зупца, како то написа рецензент ове књиге др Милентије Ђорђевић, али је и песник који показује математички тачно да је поезија вечна и да њен задатак да мења свет, није тако тежак и неостварив… Јер, како написа Славољуб:

У Белој сали КЦК, 18 марта 2011. године, у организацији Културног центра Крушевац, одржана је промоција издавачке делатности Центра за културу и уметност из Алексинца, на којој су представљене књиге чланова књижeвног клуба Велимир Рајић из Алексинца: Светлане Биорац Матић, Србобрана Матића, Тање Ганић, Милице Дамјанић, Слободанке Живковић, Иване Ђорђевић и др…. Промоцију је осмислила и водила Јелена Ђорђевић – организатор КЦК, о издавачкој делатности Центра за културу и уметност из Алексинца говорио је Иван Матејић, за музички тренутак били су задужени Мића Живановић и проф Далибор Накић, а за звучне, светлосте и остале техничке ефекте и детаље бринули су Бранко Симић, Марко Вишњић, Веркан Гвозденовић и Ивана Милојевић.

На промоцији су о потенцијалима сарадње Центра за културу и уметност из Алексинца и Културног центра Крушевац говорили директори ових установа Славица Јеленић и Љубодраг Обрадовић, а о актуелностима у савременој поезији свој занимљив еротско-сатирчни приказ изговорио је мр Спасоје Ж. Миловановић. 

ТЕТОВАЖА ДУШЕ

Сећањем
дане бојим.
Надом
време купујем.
Не стидим се суза
и
не штедим осмехе. Песак сам
међу прстима
и
камен
кремена,
твој длан
мера је.
Прођеш ли
мојим мислима
памтићу
твоје трагове.
Тетоважу душе
заборав
не брише.

© Светлана Биорац-Матић

Славица Јеленић и Љубодраг Обрадовић

Љубодраг Обрадовић и Славица Јеленић
Настави са читањем “Промоција књига – ОД ИСКРЕ ДО ВАТРЕ – Алексинац”