НЕКАД ЈЕ БИЛО БОЉЕ
Трчати пољем у рану зору, кад трава накострешена од хладне свежине, одише росом и слушати цвркут пробуђених птица, како је то фантастично, а далеко и немогуће.
Чекати поноћ, да се прошеташ месечином осветљеним сокацима успаваног села и дођеш до отвореног прозора девојачке собе и размакнувши завесе, слушаш њено дисање, како је то чаробно, а тако нестварно и данас немогуће.
Седи за столом. Песме пише… Војник је већ пет месеци, па стално будан сања и у чудни пада занос. Зове се Ристо Рајковић. Деветнаест му је година. Пише песме, углавном сентименталне и о себи. Ноћу не спава, не може. Сан је за њега прохујало лето, никако да га ухвати.
Легне ти он тако у кревет, рано, одмах после вечере и настоји да се дочепа сна. Али хоћеш врага, смета му галама, другови причају! Па сећања! Како је излазио некад, не тако давно, с друговима у поноћне шетње по туђим виноградима. Наберу пуна недра грожђа и трче Дубравом као луди, а грожђе се изгњечи и кваси их “вином”. Онако улепљеним падне им напамет и одјуре до Мораве да се оперу. Поноћно купање!
Па одласци чобаницама. Прикраду се тако, с јесени, кад је време рајско за ленчарење, каквом пропланку, где сеоске девојке напасају стада, и заводе их ласкањем о њиховој лепоти. Девојке наседају и зачас се понеки пар изгуби у грмљу.
Па бекства од људи у природу. Покупе се тако њих петоро, па дубоко у Дубрави направе колибу и у њој остану од почетка августа до краја октобра, сами, не радећи ништа. Живе од природе, служећи с крађом. Краду прво бостан, диње, парадајз, онда грожђе, па лук, паприке, млади кукуруз, купус… Некако преживе до јесени, а онда, онако из досаде, одлуче да се врате у своје домове. Онако изгладнели, расчупани, поцепани, сиђу у село и наставе пристојни живот. Вуци у њима се припитоме.
Интересантна пршлост некад! А сад? Сад покушава да заспи, а сна нема… Сад би да слободан потрчи, а жица му смета… Сад је војник и ништа не може на своју руку!
Не ретко деси се, да не успевши да до поноћи заспи, устане и трчи пистом, ко да је луд, плашећи стражаре…
Не није он луд! Само му сметају досада и сећање.
Настави са читањем “НЕКАД ЈЕ БИЛО БОЉЕ”
