др Милисав Р. Милошевић
ДОКТОР СА ПЕСНИЧКОМ ДУШОМ
Милисав Милошевић је рођен 15. јула 1935. године у Белој Води. Основну школу је завршио у свом родном селу и био је одличан ђак. После двогодишње паузе, на инсистирање новог учитеља, уписао је Нижу гимназију у Великој Дренови, која је трајала три године, а затим Гимназију у Крушевцу. На Медицинском факултету у Београду је дипломирао, специјализирао и докторирао.
-Као најбољи ђак био сам ослобођен полагања мале матуре. У Kрушевачкој гимназији сам био одличан ђак, али са „лошим“ владањем и у то време био сам најмлађи дисидент. Сви који смо дошли из села у град били смо лоше обучени, у гуњевима и гуменим опанцима, које смо ми у Белој Води звали коконе. Са четири слабе оцене на полугодишту било је истеривање из школе. Тада сам се први пут суочио са неправдама, које су чињене сеоској деци. Ученици из утицајних породица из Крушевца (деца првобораца, људи из Комитета, професора и других), иако су била слабија по успеху, остајала су и завршавала разред, а радничка и сељачка деца су истеривана.
Као одличан ученик изабран сам да представљам своје одељење на седницама Наставничког већа. На једној седници Већа директно сам прозвао и упозорио поједине наставнике који су чинили неправде према ученицима. После тога уследила је велика расправа и ја добио казну – јединицу из владања, на месец дана пред велику матуру, а са том оценом се губила година. Професор филозофије Драгољуб Ђуровић, мој духовни учитељ, који је био изузетно образован човек, спасио ме. Он нас је све волео као родитељ, а мене посебно. Пошто је био највољенији професор у Гимназији од ученика, али и од његових колега, изборио се да добијем „3“ из владања и да полажем матуру.
Ми Беловођани везани смо за Беловодску чесму, која је за нас увек била као нека богомоља. Као млади људи ту смо играли лопту, девојке нам давале да пијемо воду из тестија и ту смо се по први пут заљубљивали. Оне су долазиле по воду, а ми као жедни тражили да пијемо, што нам је био изговор за разговор и дружење. Већ од шестог разреда Гимназије ишли само да се купамо на Морави. Она је била бистра и чиста. Једног лета у врбаку, на обали реке, наиђемо на Циганску чергу. Једна витка Циганчица, звала се Ружа, својом лепотом нас је очарала, а ја је и сада видим као лик из ових индијских филмова. Нас неколицина школараца ишли смо тамо неколико дана због ње. Из моравских башти брала је босиљак и каравију и са њиме се китила, а ми смо били заљубљени у њу до ушију. Једнога дана доживесмо велико разочарање. Черга је отишла нетрагом, а ми онако несрећни вратили се сломљена срца. Од једног домаћина купили смо литар меке ракије шљивовице, расхладили је на чесми и напили се.
Опредељење за Ургентну медицину
Милошевић је уписао Медицински факултет у Београду 1955. године.
– Имали смо сјајне професоре, који су своје студије завршили у Бечу, на Сорбони, били су дворски лекари и крајње правични. Сећам се да је професор Шљивић на испиту из Анатомије оборио сина свог колеге и пријатеља, а то је сува истина. Године 1958. оженио сам се, као студент треће године, убрзо ми се родила ћерка Оливера, а тада сам добио и војну стипендију. По завршетку студија и Санитетске официрске школе (ЈНА), почео сам да радим у Војној болници у Нишу. После годину и по рада сазнајем да имам две противречне карактеристике. Одличну карактеристику написао ми је рођени кум, студентски секретар КП на Медицинском факултету, иако тада нисам био у Партији. Друга карактеристика била је из Комуне у Великој Дренови у којој је дословно писало да сам „антидржавни елемент“. Ту истину саопштио ми је један пуковник, заменик управника Болнице, у приватном разговору у његовој кући, али у великом поверењу. Саветовао ми је да одем у Београд код његвовог пријатеља, народног хероја Милоша Зекића, председника ФК „Партизан“, који би ме препоручио за лекара у Општини Шеховићи (БиХ) одакле је родом и у добрим је односима са тамошњим председником Општине. Зекић ме лепо примио, одушевио сам га својом искреношћу, јер сам рекао да сам окорели „звездаш“, нисам га слагао да навијам за „Партизан“, како ми је саветовао пуковник. После тог разговора отишао сам за Шеховиће, у чијој су околини, у селу Тишча, радили као учитељи моји земљаци – Душан Поповић и Момчило Мома Ивановић, касније новинар у „Победи“ и „Рубину“. Код њих сам ноћио, сутрадан су ме одвели код председника Општине, који ми је уз посао одмах понудио и стан. Те 1964. године родио ми се син Дејан, па је сада и породица морала да се пита о месту живљења. Председнику ништа нисам чврсто обећао, а у Крушевац сам стигао наредног дана рано ујутру и свратио у „Европу“. У ресторану ми је одмах пришао Милутин Југовић, мој земљак из Беле Воде, и питао ме одакле сам стигао тако рано. Испричао сам му своју ситуацију са послом, а он ми рекао да одмах одемо код директора Дома здравља, чији је он био помоћник са завршеном Вишом управном школом. Директор ми је одмах понудио посао у Великим Купцима и леп простран двособан стан. То сам прихватио и цела породица је отишла у то општинско место. Као лекар опште праксе брзо сам стекао углед и поверење, пацијенти су ме ценили, долазили су чак из Жупе, Бруса и Блаца. Поред мене у још два општинска места доктори су били врло цењени и то – др Дана Ћосић у Великој Дренови, блиска рођака Добрице Ћосића и др Града Станковић у Великом Шиљеговцу. У Купцима сам радио све – вакцинацију деце, систематске прегледе, где сам нарочито имао проблема са Влашком децом из Наупара и Витановца. На селу смо радили прву помоћ и здравствено просвећивање у целини, као и друге акције заједно са Црвеним крстом.
Милошевић је у Купцима провео седам година, а 1971. године завршио специјализацију из Опште медицине – ургентни смер. У Крушевцу је формирао Службу хитне медицинске помоћи, у оквиру Медицинског центра, где је остварио врло запажене успехе за 17 година рада.
– Набавили смо два санитетска „волвоа“ и четири „цитроена“. Свуда у земљи је истицано да Крушевачка хитна помоћ има најбољи возни парк и да је боља организована него иста у Нишу, Крагујевцу и Новом Саду. У Крушевцу је одржан први Југословенски конгрес лекара хитне помоћи, а ми смо се показали као одлични домаћини. Био сам две године начелник Диспанзера за кардиоваскуларна обољења у развоју, формирао сам Диспанзер за реуматска обољења, који је одлично радио и Диспанзер за ултразвучну дијагностику, а исти су укинути после кадровских и других промена 2000. Био сам директор Дома здравља и координатор свих домова у Расинском округу и Медицине рада до одласка у пензију 2000, а једно време и заменик директора Медицинског центра за здравствена питања.
Наука и књижевно стваралаштво
Године 1973. године Милошевић је постао најмлађи примариус у Србији, а 1974. остварио студијски боравак у СССР, где је обишао хитне службе у Москви, Кијеву, Ростову, на Дону и Синферопољу на Црном мору.
– На Медицинском факултету у Београду, 1977, одбранио сам докторску дисертацију са темом „Организација службе хитне медицинске помоћи у редовним и ванредним стањима“ и стекао звање доктора медицинских наука. Написао сам више од 160 научних и стручних радова из Ургентне и Превентивне медицине, добио звања научног сарадника и вишег научног сарадника, а 1999. изабран сам за редовног професора Медицинског факултета Приштинског универзитета. Написао сам књигу „Организација хитне медицинске помоћи“ и објавио 2000. године. Имам пет научних студија – Организација хитне помоћи у региону Краљево, Тровање пестицидима, Тровање пираленом, Пестициди – пољопривредни отрови и Организација прве помоћи и асанација терена, у оквиру једног научног пројекта ЈНА, који је трајао десет година све до распада СФРЈ.
У часовима сете, за време бомбардовања Србије (1999) анализирао сам живот и са тугом сам се сећао прелепих дана које сам провео у Купцима, где сам имао доста пријатеља. Међу њима се издвајао један врло духовит човек Ленда, а то пријатељство је трајало све до његове смрти. Њега сам запамтио као правичног човека, правог сељачког мудраца, који је изузетно добро познавао људе, боље и од психолога и психијатара. Игром случаја, када сам завршио рукопис о Ленди, код мене је, због ишијаса, дошао Милош Петровић. Ја му дам овај рукопис и кажем му: – Мишо, кад ово прочиташ немој ми рећи да није добро и да се држим своје слушалице. Угледни професор је прегледао текст и рекао: – В врло тешко је писати кратке приче, али ово што си ти урадио је врло лепо и то ћемо да штампамо. Написао ми је запажену рецензију и књига „Ленда из Штитара“ (Портретска сећања) објављена је 2000. године у издању ИК „Љубостиња“ из Трстеника.
Толико сам заволео ову књижицу, па ми се родила идеја да наставим са писањем. Био сам доброг здравља, а можда ми је и вода ушла у уши и тако је настао други део ове књиге под насловом „Ленда у Белој Води“, која је у целовитој форми објављена 2006. године.
Хтео сам да напишем роман о селу и сељацима, јер је то заробљен и заборављен свет, осуђен на вечне муке, патњу и експлоатацију, а то су Божји створови, људи. Иако су рођени слободни, целог су живота живели у оковима и гледали како тај живот пролази поред њих, а они немоћни да било шта измене. Везани за мајку земљу, једно село, племе, имало је свој омеђен тар и део Божјег врта, раја. За мото романа узео сам Толстојеву мисао „Твоје село ти даје универзалну моћ“.
Роман „Маран Атха“ – „Долази Господ“ написао сам за себе, нисам хтео никакве консултације и рецензије. Ако бих уважио њихове сугестије то више ни би било моје оригинално дело. За време Другог светског рата и после њега у Белој Води било је бурних догађаја, које сам верно и са маштом описао у роману. У селу су боравили Немци и Четници, а у њему се код својих јатака успешно крио и Добрица Ћосић. ”
Љубодраг Обрадовић
Др Милисава Милолшевића упознао сам први пут 22.11.2008. године у Коњуху, када је одржано књижевно вече у организацији књижевног клуба “СТАНОЈЕ МИЈАТОВИЋ” из Коњуха, на коме се публици представио Братислав Спасојевић Бата, коњушки песник, а када смо о његовом раду између осталих говорили и ја и Милисав. Признајем да сам се тада у себи запитао, како ће један доктор медицинских наука говорити о једном песнику, и да сам одмах после надахнутог казивања Милисављевог, схватио колико сам безразложно на трен био у недоумици и заблуди.
После читања књиге “Долази Господ”, коју сам признајем прочитао у даху, дефинитивно знам да је Др Милисав Милошевић овим романам употпунио велико књижевно благо Србије, и надам се да ће те се и Ви после вечерашње промоције, а нарочито после читања самог романа, придружити мом мишљењу.
Ја вечерас нећу посебно говорити о садржају романа, о томе ћете свакако више чути од самог аутора и осталих учесника ове промоције, посебно Верољуба Вукашиновића, али не могу а да Вам не заголицам машту и не поменем једну слику из романа која ми и сад лебди пред очима, слику када је Гвоздена, жена газда Јеврема киселила конопље са слугом Јеротијем у летњој Морави…. и двоструко се осветила свом мужу који ју је дуго пре тога варао са млађом и лепшом… *А Морава је жуборила и тај се жубор после претворио у песму*….
Зато уживајте у вечерашњем приказу овог романа и што пре га прочитајте…
Љубодраг Обрадовић
