![]()
Јелена Протић-Петронијевић, Марина Михајловић-Живковић и
Спасоје Ж. Миловановић
APSOLUTNO
znaš šta si ti?
ti si moje apsolutno
kad raširiš ruke pa uhvatiš celo nebo
i pticu
to nije odluka već način disanja
i ti nemaš ništa s tim ….
moja apsolutna istina
i apsolutna laž
proističu iz tvog osmeha
sva moja mudrost tvoja je tvorevina
sva moja ludost inspirisana je tobom.
nemoj da mi odmahuješ glavom
nije to odluka
i ti nemaš ništa s tim …
© Marina Mihajlović-Živković
Љубодраг Обрадовић
Крочила си у мој живот,
“лутајући кроз мисли,
силазећи у срце,
тамно срце, срце ноћи
пуно чудовишта!”
Осмехом си растерала море,
чежњом пробудила немир.
Чекајући с тобом зоре,
открио сам свој свемир.
Хтела си одмах све:
чедност на олтар изнела…
А у души си знала, гле,
да лепотом си ме сагорела!
Ушла си ми у вене,
мислима прострујала,
у срцу распукла успомене,
машту у прах разујала…
Шетајући на месечини гола
звезде си довела до бола,
а у души разбудила страх
да све је илузија!
Ушла си у мој живот
и миловала ме лудо- вечности трен!
Данас, кад са другом лутам, знам:
тобом сам заувек опијен.

