Ин поезија
КАКО ПЕСМОМ ДА МЕЊАМ СВЕТ
Како песмом да мењам свет?
Како римом да натерам цвет,
да мирише… остане леп?
Како стих да тај почне лет?
Како љубав да има узлет,
срећа да дoлeти опет
и добро да победи зло?
И како да дочекам то?
Хајде, офарбајмо јаву,
на вољу пустимо жеље,
да лепоту осете праву,
да отпочне то весеље.
Кад пронађем своју савест,
ја и наш променићу свет.
Настави са читањем “КАКО ПЕСМОМ ДА МЕЊАМ СВЕТ – Љубодраг Обрадовић”
ПРОВИНЦИЈАЛАЦ
Устајеш рано, на рад полазиш,
своје снове досањао ниси.
Стари комплекс жилама пролази…
Из забите провинције ти си.
Одувек много сумњаш у себе,
можда и ниси за развој света.
И јутрос ти опет срце зебе,
да ли и коме твој занос смета?
Пишући те риме пуне чежње,
откуд идеја да нешто ствараш?
За “елиту” ту си жито да жњеш,
а песмама их само умараш.
Збиља се само сновима мења!
Песма је занос за поколења.
СВЕ РЕКЕ КА УШЋУ ТЕКУ
Све реке, неумитно, ка ушћу теку,
таласи полако жеље нам односе.
Никад да загазимо у исту реку,
и схватимо шта то таласи доносе.
Увек помислимо, променићемо свет,
неосвојиво као на тацни лежи.
И ето, данас се спотакнемо опет,
то проклетство судбине од нас не бежи.
Истине се губе и полако вену,
заблуде су опет све веће и веће,
а још на љубав чувамо успомену,
и те драге дане, прохујале среће.
Све реке ка ушћу, неумитно теку,
односе нас и кад пливамо уз реку.
Настави са читањем “СВЕ РЕКЕ КА УШЋУ ТЕКУ – Љубодраг Обрадовић”
ИМАЛА ЈЕ ШЕСНАЕСТ ГОДИНА
Имала је шеснаест година,
вoлeла игру,
била безбрижна
и летела са цвета на цвет.
Имала је шеснаест година,
у коси звезде,
у очима сјај месеца.
Вoлeла је живот и сав свет.
Настави са читањем “Песме за… – ИМАЛА ЈЕ ШЕСНАЕСТ ГОДИНА”
ПТИЦА БЕЗ КРИЛА
Златно-жути листови,
помешани са зеленим,
ветар неосетно пири…
По неки лист увео,
окрене се трипут у ваздуху,
па се придружи онима,
који су ту од јуче…
И у друштву се умири.
Птица једна мала,
на сунцу јесењем
пред јесен ону праву,
некако тужно покреће крилца,
питајући се да ли ће је неко
у пролеће видети здраву.
Та, хладна зима долази,
када царују снег,
мраз и северац…
И сви беже, траже
свој кутак, топли дом,
а она не зна свог лета правац!
Помислих:
*О, птицо мала,
како си слична мени…
Немаш више своју љубав,
немаш више свој дом.*
Настави са читањем “ПТИЦА БЕЗ КРИЛА”
НЕ ПЛАЧИ
Не плачи, изломљена сламко,
сузе светлост односе.
Мрави те гоне у сну?
Не плачи! Спавати не можеш,
док ја лутам, док месецу шапћем,
а он после прича звездама,
баладу мог кајања.
Не плачи, грешна плането,
нећеш се разбити о мене.
Већ те има он, сунце.
Већ кружиш око њега,
а кружна путања
губи километре.
Настави са читањем “Песме за… – НЕ ПЛАЧИ”
ЗЕЛЕНО
Јабука је донела плодове,
зелене плодове.
Ко најнежнији лахор,
милују ме речи,
које не изговараш.
Бледо и зелено,
на западу
дрема сунце.
СЕТНА ПЕСМА
Завлачио сам погледе
у твоје дубоке очи.
Тражио сјај, сјаја није било.
Тражио искре,
на друге си их потрошила.
Тражио поглед,
а налазио два смеђа ока,
која су гледала кроз мене.
Завлачио сам мисли,
у твоја осећања.
Тражио интересовање,
тражио бар презир,
а налазио празнине,
које су попунили други. Настави са читањем “Песме за… – СЕТНА ПЕСМА”
ЗАШТО?
Зашто се будим мислећи на тебе,
кад је пролеће и другу виђам?
Зашто ноћи проводим ко месец,
кад се теби та светлост не свиђа?
Зашто пишем песму
и желим да је прочиташ?
Зашто кад си ти млада
и по машти не скиташ.