Ин поезија
ПРАЗНИНА
Осећам чудну празнину,
док крај мене, у парку,
на клупу седаш.
Вoлeћу те кад не будеш овде,
сад те само гледам.
Сад те само гледам,
а мисли пролазе кроз главу.
Вoлeћу те некад,
сад самоћу желим праву.
А заљубљени парови,
крај нас полако пролазе
и радо плаћају казне,
што траву парка газе…
Настави са читањем “ПРАЗНИНА – Љубодраг Обрадовић”
МАГЛО И ОСАМО
Магло и осамо,
туго и тамо,
шта је мир душе,
наспрам
оштрих ивица слободе,
шта је жар чежње,
наспрам одбијања твог?
Песмо одласка,
зоро повратка.
Има ли изгледа
за промашене,
има ли наде
за изгубљене,
има ли шансе
за супростављене ветру?
Настави са читањем “МАГЛО И ОСАМО”
ШТА БИ ХТЕЛА ЈОШ – Љубодраг Обрадовић – Прочитано 457
Постављено – 18. Јануарѕ 2006. г. @ 21:22:41 ЦЕТ – Љуба
Ехо говора одзвања,
машта твојим путањама
милује моју душу,
живим у бригама,
окружен патњама
и шта, шта би хтела још?
Моју крв ?
Расуо сам одавно !
Моје тело ?
Узела си !
Моју машту ?
Попила си !
И шта, шта би хтела још ?
Да ти лижем стопе ?
Лизао сам !
Да те носим на длану ?
У срцу сам те носио !
Да будем веран ?
Јесам !
Па шта, шта би хтела још ?
Настави са читањем “ШТА БИ ХТЕЛА ЈОШ”
МИСАО О ТЕБИ
На јелама овим,
зеленим ко гуја,
лик твој ловим.
Мислећи на тему
прохујалих олуја.
Промешам прошлост
и зрнца збиље,
па знојим се и бесним,
јер сам само мрав
на тромеђи речних струја.
Ја се знојим,
а борови певају,
славуји ноћ раздањују,
цвеће мирисом опија,
а песак се котрља
и цури пешчани сат.
НЕДОСТИЖНИ МИРИС
У беличастој измаглици,
испраћа и сачекује,
шапутања и бескраје,
бескрајно тужан.
На даскама продавнице,
мерка судбину.
Прошлост се не понавља ни у сну,
шапуће магли.
Зује већ пчеле,
на цвећу тренутка.
Он, у белом мантилу,
гледа очешљану косу
и лице у непознато, што жури.
Ово је избор неких мојих песама за Вас! Изабрао сам моје песме које говорим ја, а ту су и моје песме које су комоновали, певају и говоре моји пријатељи. Као прву и последњу Вам представљам нову композиција ЈА ВАМА ПЕВАМ коју сам написао ја, Љубодраг Обрадовић, а компоновао је и пева Миле Ђурић.
Уживајте!
Пратња на гитари Младен Обрадовић Млађа
ЗВУК ВИОЛИНЕ
Звук виолине из новог апарата
и мириси поветарца, буде сету.
Звече шерпе на старом путу,
птице застају у лету,
лудост лебди на уснама,
кључ у туђем џепу.
Разигра се носталгија,
филм се рaзвије.
На белим кобилама,
долазе смеле клинке.
Осмехе
и слатке речи доносе.
Волео сам увек супротности:
шетње по киши, мраз,
бекство са капија…
Сад вино прија,
ко смешна
и сурова стварност.
Настави са читањем “Песме за … – ЗВУК ВИОЛИНЕ”
СЕЋАЊЕ
Ти сад шеташ,
обалом зелене реке,
провлачећи косу
испод врбових грана.
Ти се сад никог не сећаш,
понајмање мене,
клонулог под теретом,
прохујалих дана.
Ти сад трчиш,
стазама цветним
и смејеш се гласно
незнанцу што те следи.
Ти сад, из позе љутите,
зовеш, тобож несрећна,
оног што ће да лаже красно
и тепа ти *леди*.
Ти си сад дама
и ласкања пале,
нарочито ноћу,
у шетњи кад си сама,
кроз напукле идеале
и избледелу јасноћу.
Ти, ето,
сад другога волиш,
а и он чезне за тобом.
Занос? Страст ? Шта ли?
Ти се сад веселиш,
плачући сузама среће,
од којих свака,
можда несвесно,
мене жали,
а да ти то
и не осећаш.
Настави са читањем “СЕЋАЊЕ”
СМЕЈ СЕ
Смеј се,
док стојим
у тишини без дна,
а река односи
ваздух мисли у
космос?
Смеј се.
Желим твој смех,
ко земља сунце.
Смеј се.
Волим твој глас,
поругу из језика,
мача без сјаја.
Смеј се.
Убиј ме.
Хоћу ту смрт,
ко огањ суво дрво.
Смеј се.
Ко вода ватру,
угаси ми пепео снова
и иди на југ.
Празнина…
Куд ћу сад очајна ?
У срцу ми зима пара уздах врео,
копа раку бубањ у ноhи.
Севни муњо.
Одлепи мрак
Око тебе врти се свет…
Младост, љубав и прилике…
Ти напросто опијаш, сликајући слике,
у којима и крај свој бескрај има!
Око тебе бљешти сјај,
безброј срца слути срећу…
Око тебе лампиони, сви шампиони,
и нада да ока ти одсјај,
заборавити никад нећу…
Слободно скочи,
све кочнице откочи…
Живот је слеп, кад си тако лепа
по сувом док пливаш, у мирисима уживаш,
све скриваш, а смисао откриваш…
Настави са читањем “Песме за … – БОГИЊА”