Љиљана Хабјановић-Ђуровић је у Крушевцу 25.06.2012. године у Амфитеатру цркве Лазарице промовисала свој најновији роман „Сјај у оку звезде“. Промоција је реализована у оквиру Видовданског програма Града Крушевца у организацији Православне епархија крушевачке и Културног центра Крушевац.
ПОТРЕСНА ПРИЧА ИЗ ИСТОРИЈЕ ХРИШЋАНСТВА
Љиљана Хабјановић-Ђуровић, најчитанија српска књижевница, објавила је почетком јуна свој 11. роман по реду, под именом „Сјај у оку звезде“. Промоција најновијег остварења славне списатељице, рођене у Крушевцу, одржана је 25. јуна, у Амфитеатру цркве Лазарице, а у оквиру програма Видовданских свечаности.
Љиљана Љиљана Хабјановић-Ђуровић, Владика крушевачки др Давид Перовић, Живомир Жића Миленковић и старешина Цркве Лазарице отац Драги Вешковац, протојереј
КАКО СВЕ ЛЕТИ ! (Ускоро у часопису *ПУТЕВИ КУЛТУРЕ*)
Поштовани пријатељи, како све лети – дани, године, живот! Као да је јуче био 18 фебруар деведестдруге, када смо као установа проходали, а ево већ двадесет година заједно са Вама корачамо ПУТЕВИМА КУЛТУРЕ, свесни да нашом делатношћу у Културном центру Крушевац нећемо променити свет, али свесни и чињенице да сваког дана, нашим програмима, активностима и остварењима, чинимо доста да свакодневни живот буде обојен културом, а самим тим лепши и срећнији.
Драго ми је што сам у прилици да Вас у овом уводнику подсетим на неке програме из нашег свакодневног рада, са жељом да Вам тако дочарам визују која нас у раду води. Ми смо ето, ове године, тачније 28, 29, 30 и 31 марта, поводом 20 година Културног центра Крушевац успели да реализујемо 4 концерта које су приредили: Градски оркестар АВАНГАРДА, ХОР СРПКИЊЕ, ДЕЧЈИ ХОР НЕВЕН и ТАМБУРАШКИ ОРКЕСТАР …
Више од сто учесника на тим концертима свакако су прави доказ (а доказивање је процес и потреба који трају) да су сви који имају идеје и желе да провере свој таленат стварајући уметничке вредности, добродошли у Културни центар Крушевац – јер ми имамо кадровске, техничке и просторне услове за реализацију скоро свих врста програма, а и вољу да их реализујемо.
Наравно, ЗЛАТНА КАЦИГА, међународни фестивал хумора и сатире је најзначајнији програм Културног центра Крушевац чији се сјај издалека види, али се ми поносимо и бројком од преко 1.000 других програма које Културни центар Крушевац годишње реализује, ако у програме рачунамо и биоскопске пројекције филмова…
Поносимо се и сарадњом, пре свега са оснивачем и са другим установама у култури и образовању, КУД-овима, бројним удружењима грађана, покретима, невладим организацијама, ученичким и студенским парламентима, војском Србије, певачким и рок групама, хоровима, уметницима и грађанима, јер сарадња је наш мото!
Дакле, Културни центар Крушевац је ту, спреман да све учини да час када ће *поезију сви писати*, када ће сви сликати… када ће сви компоновати, певати, играти, глумети… закуца одмах за све, пре свега за младе и бројне организације младих… И да из тог *покрета за културу* у нашим школама и секцијама и на нашим *даскама које живт значе* проистекну врхунски ствараоци и дела…
И да многи од њих добију заслужене награде и признања широм Србије. Награде и признања су увек само мали знак пажње и подстрек ствараоцима да истрају у својој мисији оплемењивања света културом. Такве су и награде *18 ФЕБРУАР* и *СЛОВО ЉУБВЕ* којима Културни центар Крушевац покушава да се симбилично захвали онима без којих би свет културе био и сиромашнији и суморнији.
Награду *18 ФЕБРУАР* ове године су равноправно добиле Јелена Ивановић – уметница која својим дизајном лепоту стваралаштва истиче у први план и чини је пожељном и Љиљана Панић – уредница КЦК која својим преданим радом и осећајем за битно чини све да се *сјај* културе баш види…
Награду *СЛОВО ЉУБВЕ* добио је Живорад Милановић Маки, акадамски сликар који својим сликама и целокупним аганжманом показује да бољи свет постоји, само се треба потрудити и дати све од себе да и засија…
Зато, будите са нама! Пратите наше програме и пошаљите свој рад за часопис *ПУТЕВИ КУЛТУРЕ* (који од ове године подржава и Министраство културе Републике Србије). Јер, живот и култура корачају руку под руку!!!
Љубодраг Обрадовић
КАКО ПЕСМОМ ДА МЕЊАМ СВЕТ
Како песмом да мењам свет ? Како римом да натерам цвет, да мирише и остане леп ? Како стих да запали тај преокрет ?
Како жеље да се веселе, да јава не буде страва и лепоте буду доброте, а у прошлост оду страхоте?
Како љубав да отпочне лет, како срећа да долети опет? Како добро да победи зло и како да дочекам то?
Хајде сад, да офарбамо јаву и на вољу пустимо жеље, да лепоту осете праву, да од данас почне весеље.
Хајде, нек нас занос понесе, да мењајући себе, мењамо све. Немире нек прошлост однесе, а ми свој да испевамо свет.
У филозофији поезије, кључно питање је одувек било: да ли се поезијом заиста може променити свет. Наравно на то питање одувек су скоро сви покушавали да одговоре, било потврдно, било одречно, или флоскулама које су негде озмеђу, али прецизног и сигурног одговора нема ни дан данас. И добро је што је тако. Добро је и за живот и за поезију и све оне који јој се понекад препусте…
На сајту www.poezijascg.com још од августа 2005 године песници Србије и расејања и свих ex-yu република покушавају да поезијoм избришу крхке границе које понекад постоје међу људима различитих вера, идеологија и политичких опција. Песници ту, ето већ 8 година безрезевно сеју свој песнички занос, очекујући да никне нови бољи свет, очекујући да процвета и занос моћних, уз који ће бити и могуће да се свет уистину промени и постане стварно слободан и праведан.
А на сајту www.poezijascg.com и на сличним сајтовима баш је доста оних којима тај песнички занос не недостаје. Неки од њих објавили су доста књига, неки нису ниједну и никад је неће ни објавити… А данас то објављивање штампаних књига готово да и није неопходност, јер данас су друга времена, интернет је осмо светско чудо које на неки начин укида новац и његову моћ да само изабранима отшкрине привилегију да своје стваралаштво ставе читаоцима на увид, а историји на пресуду…
Слобода стваралаштва је данас доступнија него икад. Можда нема хлеба за све, али свако може живети са поезијом и за њу, бар док је жив, а избрани песници и после… Исто важи и за све остале ствараоце у култури… Прочитајте зато неколико песама са сајта www.poezijascg.com које су од посетиоца и чланова сајта проглашене за најбоље у 2011-тој години и осетићете занос за променама који из њих исијава…
“Како песмом да мењам свет ? Како римом да натерам цвет, да мирише и остане леп ? Како стих да започне тај преокрет ?”(Љ.О.)
У филозофији поезије кључно питање је одувек било: да ли се поезијом може променити свет. Наравно на то питање одувек су многи покушавали да одговоре, било потврдно, било одречно, или неким флоскулама које су негде озмеђу, али прецизног и сигурног одговора нема ни дан данас. И добро је што је тако. Добро је за поезију и све оне који јој се понекад препусте…
Насловна страна књиге *МОЈА РЕКА*
Јелена Петронијевић из Јабланице, ауторка књиге *МОЈА РЕКА*
…А Јелена Петронијевић (Јела из Јабланице) је одлучила да у свом животу учини тај преокрет (никад није касно) и да све оно што је дуго, дуго носила у себи, у души и на срцу, стави на папир, за све своје блиске, за будућност и за поколења која долазе. Колико је о томе успела судиће време, али се свакако мора охрабрити идеја и храброст да да се дода још један камичак у кулу поезије која већ поносито рије небо широм света, а и космос ће јој бити претесан…
Дакле Јелена пише о својој реци, свом дворишту, својој пољани, свом селу, свом животу, својој фамилији, својој правди и поштењу, пише из срца, искрено.
Премда нисам критичар (Вељко ће то боље) чини ми се да се Јеленина поезија може сврстати у *ПОЕЗИЈУ НАИВЕ* – правац који је најсличнији наивном сликарству, у коме, без обзира на то што ти сликари немају завршене високе сликарске школе, ипак сликају непоновљиве слике у којима многи уживају.
Тако и Јелена, није изучила технику склапања рима, али свакако успева да на папир сложи своје виђење света и праваца ка којима треба то вечно кретање усмерити…
*У ВИНУ ЈЕ ИСТИНА* кажу боеми, Ми песници мислимо да је у ПОЕЗИЈИ СВА ИСТИНА, а управо та жеља за истином је била покретач, који је Јелену покренуо да напише књигу поезије која је пред Вама…
Скупих своју снагу Да не гледам неистину нагу Која бије јако као звона Јер ми је дража истина И кад је слаба и нејака
Јер неистина боли, као свако зло А истина пламти као сунце И тражи пут гроз облаке густе Неистина ниче сама ниоткуда Свуд је где погледаш око себе И помислиш вреба само тебе
За истину се треба борити У пружати јој руке сваког трена Ма како било тешко То је борба за судбину нашу Лепота живота је истина
Да, за истину се треба борити и изборити, а ја Вам топло препоручујем да прочитате Јеленину књигу поезије *МОЈА РЕКА* и сазнате која је то њена истина…
Љубодраг Обрадовић (Изговорено 16.06.2012. године у Клубу КЦК у Крушевцу на промоцији књиге *МОЈА РЕКА* Јелене Петронијевић из Јабланице коју је организовао Културни центар Крушевац.)
У Клубу КЦК 21.05.2012. године одржана је промоција књиге поезије Радмиле Милојевић из Параћина. Вече савремене поезије и лепршаве музике испунило је срца присутне публике. Промоцију је осмислила и водила Лидија Ужаревић – уредница КЦК, а у промоцији су наступили поред ауторке и Слободан Ивановић, Томислав Милетић, Јелена Ђорђевић, Братимир Стевановић, директор Параћинског позоришта и по први пут у јавности млада и талентована певачица Александре Станојевић.Био је то леп доживљај…
Радмила Милојевић и Слободан Ивановић
МИРИС УСПОМЕНА
Само усамљени звоник на сеоској цркви Остаје да сведочи као давно заборављена Слика нашег некадашњег живота Сокаци пусти једино кошава витла прашину и опало лишће И под ветром цврчци свирају своју дражесну песму
У сећању још миришу јасмини и јорговани И у њиховој сенци још стоје двоје што се нежно воле Душа болом грца Још горе пољупци на длановима мојим
У очима плаветнило неба и пролећа заувек је остало И мирис, мирис ораница и мисао Можда смо били заљубљени и помало луди И зашто то дуго опстаје, сећањем кружи и време Кад смо постојали Туга ме гуши к’ о фијук ветра Нестајеш к’о да се губиш у мраку Без наде без повратка Без плаветнила неба и сјаја сунца Занемарујеш прошлост ал’ срце траг твоје љубави Прати за другу никад неће процветати А хтела сам бити твоје ушће у реци Твоје ушће у мирно море.
29 маја 2012. године у Белој сали КЦК у организацији Културног центра Крушевац одржана је промоција нове књиге поезије Николе Стојановића *НЕ РЕЦИ НИКОМ*. Поезију младог аутора поред осталих говорио је и Милија Вуковић, познати крушевачки глумац. Погледајте како је то било
“Читајући књигу Дечје очи у огледалу села Животе Трифуновића прошла сам кроз двориште мог детињства, ослушкујући жамор весле деце, лајање паса, кукурикање петлова. Осетила сам драж изласка сунца, мирис тек покошене траве и лепоту хлада што храст својом крошњом ствара.
Пожелела сам да своју децу, која сада по поплочаном дворишту ходе, одведем у то царство што душу оплемењује.”
Ове речи Сање Петровић, књижевнице из Новог Сада, која је уредница књиге Животе Трифуновића *Дечје очи у огледалу села* прочитане на промоцији књиге у *ДЕЧЈЕМ ЦЕНТРУ КЦК* у Пионирском парку најбоље ослкавају овај песнички првенац писца из Кобиља који својом поезијом за децу буди описана осећања. Овом промоцијом на прави начин најављено је и богато *Лето Културе* које ће Културни центар Крушевац и ове године организавати у овом зеленом царству. О књизи су говорили Момир Драгићевић, Светлана Ђурђевић и Љубодраг Обрадовић, а стихове су поред аутора казивали и Мића Живановић и млади полазници школе глуме КЦК. У програму који је осмислила и водила Рајна Алексић-Маринковић, а технички водио Бранко Симић наступили су и талентовани плесачи плесачке групе *ФРУБИ ДЕНС КЦК*… Погледајте!
Живота Трифуновић
РОДНА ГОДИНА
Кад је родна година милина је права. Сваки ратар на селу тада мирно спава.
Амбари су пуни за хлеб и погаче. Месиће нам баке и укусне колаче.
Шљивици су родили то је дар од Бога. Ракије ће бити и весеља многа.
И за вина нема великих проблема. Мој деда је почео бачве да припрема.
“Ништа више неће бити као што је било пре … објављивања ове књиге … Увек дође дан кад носталгија човека покрене на стваралаштво за одбрану свог сањаног света … Саша Милетић je од данас на том путу … Град Крушевац, који је изнедрио многе уметнике светског гласа, може се једнако поносити континуитетом врхунских остварења и у поезији, том најтананијем и најпрефињенијем стваралаштву душе”…
Пред препуном Белом салом КЦК, 18.04.2012. године одржана је промоција прве књиге Саше Милетића *ЗАМАХ ЛЕПТИРОВИХ КРИЛА*. Књигу је објавио Културни центар Крушевац, а увод из овог текста, у ову заиста успешну промоцију, изговорио је директор Културног центра Крушевац Љубодраг Обрадовић…
Слађана и Саша Милетић
ЖЕНА ИЗ ПОЉА
Крадем те од вилине ноћи Где се месец у теснацу копрца А ти плодна ко црница Роди ми осмех и откуцаје срца
У пољу се будимо Где се шева росом умива Заплетени к’о немирна река Кад се у другу реку улива
Сладиш ме као твоје слатко име К’о најслађе воће пуно нектара Пустила си богомољке и скакавце Да се опију мирисом твојих недара
А ти немирна као ватра жива Буктиш сва усплахирена К’о булке на жару испуцале Храниш ме гладним устима
Шћућурени у пласту сена Нађосмо наше вечно станиште Да не трагамо за кошеном травом Да нам рајско поље буде уточиште
Љубодраг Обрадовић говори на самом почетку промоције
НЕМА ВИШЕ… А БИЋЕ СВЕ ВИШЕ И ВИШЕ…
…”Ја сам одувек мислио даје прави песник свако ко напише бар једну песму која читаоца може испунити топлином и однети га у неки сањани свет. И да на ту чињеницу не утиче ни да ли jе песма одштампана или извучена из неке скривене фијоке старог креденца, кад се писац осмели да јој допусти да покуша да покрене трептаје других душа које за тим трептајима жуде. И Саша Милетићје своје песме дуго крио за себе и најближу, али кад је песма права она се не да сакрити, она свом писцу не да мира, све док га не подстакне, да макар замахом лептирових крила, полети право у светлост, храбро упркос чињеници да та светлост понекад може да та крила и опржи.
Ја лично, поносан сам што је Установа Културни центар Крушевац понекад за многе који траже свој пут, управо тај светионик у ноћи који малчице помаже да се прогледа, а да се крила баш на првом лету не опрже. Ја лично поносам сам што је и Саша Милетић у нама препознао тај светионик и дозволио да његова поезија отпочне свој узлет управо одавде из установе која додељује награду Слове Љубве као подстрек ствараоцима који се не штеде у племенитој мисији ширења путева културе у тамне вилајете којих ће увек бити…
И сигуран сам да ће Саша Милетић једног дана, својом поезијом, која ће Вас још вечерас освојити, бити у прилици да се подичи и наградом Слово Љубве, а и многим другима наградама, пре свега Вашим аплаузима и трептајима душа оних које његова поезија понесе у свој чаробни свет. Саши желим још много оваквих књига а Вама да вечерас уживате”…
ПЕСМЕ – Зора Митровић – Галерија Милића од Мачве, Крушевац, 04.05.2012. Има ли наде да човек буде жив док живи???
Овај чаробни стих , питање свих питања, је стих Зоре Митровић из њене прве књиге поезије са једноставним називом *Песме* у издању Апострофа из Беграда сврстаном од стране издавача у библиотеку са тако симболичним називом *ШУМ ВРЕМЕНА*.
Књига је уствари и поред своје једноставности у наслову, дизајну и композицији тако оргинална, да ја, признајем оригиналнију нисам видео и читао. Ова књига је у ставри једна песма од 48 делова, јер и живот је један једини и Зора је то тако јасно схватила и јасно поручила свима који дођу до ове књиге… И питање је, је ли тај живот стварни и да ли га управо живимо, или је то све виртуелни свет неког свемогућег ока које нас гледа са корица књиге и плете нас у мрежу Зориним стиховима. Та мрежа можда је паучина, коју ћемо лако покидати ако схватимо суштину, а можда и није, можда нас је рибар у њој већ уловио и сад нас спрема за роштиљ…
Зора Митровић
ИМА ЛИ НАДЕ ДА ЧОВЕК БУДЕ ЖИВ ДОК ЖИВИ?
Ко упали светлост? Моје очи, навикнуте на таму, затворише се попут латица руже. Моја бол, сакривена у наборима свиле, остаде нага. И сви је кидаше својим погледима пуним непознанице.
Онако покидана, она се утростручи, али и доби неку чудну снагу у исти мах. Опет неко угаси светлост. И све крену изнова. Бол, кидање, слабост, па снага. Па суноврат, па лет. Док, једног трена, полумртав човек не почне да хода улицама страве. А оне пуне њему сличних. Има ли наде да човек буде жив док живи?
Недавно, на промоцији прве књиге Саше Милетића *ЗАМАХ ЛЕПТИРОВИХ КРИЛА* коју је објавио Културни центар Крушевац, изрекао сам мисао *да је прави песник свако ко напише бар једну песму која читаоца може испунити топлином и однети га у неки сањани свет. И да на ту чињеницу не утиче ни да ли jе песма одштампана или извучена из неке скривене фијоке старог креденца, кад се писац осмели да јој допусти да покуша да покрене трептаје других душа које за тим трептајима жуде…*
Данас морам кориговати то што сам тада изустио и рећи *прави песник је свако ко напише бар један стих који читаоца дирне право у срце и ту остави неизбрисив траг* .
Има ли наде да човек буде жив док живи???
Овај чаробни стих , питање свих питања, је стих Зоре Митровић из њене прве књиге поезије са једноставним називом *Песме* у издању Апострофа из Беграда сврстаном од стране издавача у библиотеку са тако симболичним називом *ШУМ ВРЕМЕНА*.
После Србе Игњатовића који је написао рецензију за ову књигу, заиста је храброст било шта изговорити о књизи и ауторки, али ето ја сам храбар и казаћу Вам моје мишљење, јер сам сигуран да су ово такви стихови и да нас замисле над смислом живота, и да нас узнесу у рајске висине својим једноставним одговорима. У то ћете се и сами вечерас уверити слушајући стихове који ће Вас баш замислити, а истовремено испунити неком топлином коју у себи носе.
Књига је уствари и поред своје једноставности у наслову, дизајну и композицији тако оргинална, да ја, признајем оригиналнију нисам видео и читао. Ова књига је у ставри једна песма од 48 делова, јер и живот је један једини и Зора је то тако јасно схватила и јасно поручила свима који дођу до ове књиге… И питање је, је ли тај живот стварни и да ли га управо живимо, или је то све виртуелни свет неког свемогућег ока које нас гледа са корица књиге и плете нас у мрежу Зориним стиховима. Та мрежа можда је паучина, коју ћемо лако покидати ако схватимо суштину, а можда и није, можда нас је рибар у њој већ уловио и сад нас спрема за роштиљ…
А *Само једна кап била би довољна усамљеном цвету. Једна једина.*
Представљање књига Спасоја Ж. Миловановића *Земља чуда или немој по четврти пут Петре* и *То сам хтео да кажем* – Галерија Милића од Мачве 05.05.2011.
Ко је у ствари Спасоје Ж.?
Једном ће озбиљни књижевни критичари (модерни израз за њих је аналитичари културних дешавања) покушати да истраже одговор на ово питање и исецираће цео познати и непознати живот Спасоја Ж. Миловановића у најситније детаље. Ништа ту неће остати скривено! Па хајде да им и ја бар малчице задам правце за то истраживање. Јер кад неког познајеш и дружиш се са њим 20 година, пола његовог живота, склон си да олако помислиш како о њему све знаш. А да ли је баш тако? Али понешто се и зна и то обично мало више од оног што стоји у јавној биографији…
Спасоје је рођен у Крушевцу 1 фебруара 1971. године, а пореклом је везан за Церову… Супруга му је из Треботина… Живе у Крушевцу и имају два сина… Спасоје је свестрана личност и у животу га прате разне преокупације, интересовања и занимања…
Спасоје Ж. Миловановић – промоција две књиге
ГОЛО ЗРНО
Реци ми барем како се зовеш? Само то. Не мораш ништа више.
Зар ме се бојиш? Мене се никад нико није бојао.
Увек сам ја био тај који се осврће кад чује кораке иза себе… Очи су ти црвене од плача. Не буди несрећна. Све ћу ти дати. Реци… Твоје је само да заповедиш, да извољеваш.
Ја сам навикао да слушам… Хоћеш свилу? Злато? Коње? Коње, да јуриш за ветром! Сунце! Хоћеш сунце да ти дам? Само за тебе да сија. Да ти растера мрак…
Молим те, реци било шта… Како да знам да си стварна? Толико си лепа! Коса ти је радост… Не бој се. Само да те дотакнем…
Једанпут сам додирнуо царске хаљине. Тако си мека…
Ево, и ја плачем… Молим те, погледај ме…
Зар нећеш ни да ме погледаш?
Чекао сам испред врата да ме позовеш… Чуо сам гласове… Небитно… Погледај шта сам ти донео… Голо зрневље да засадиш…
Из сваког зрна неки цвет да израсте: Шебој као твоја коса, Каранфил као твоја уста, кад мирисом говориш. Зумбул као твоје очи, плаветнилом да нестане небо… Башта из које ћеш изаћи…
И што сејеш – не сејеш тело које ће бити, него голо зрно, било пшенично или друго како, а Бог му даје тело како хоће, и сваком семену своје тело…
У галерији Милића од Мачве је 10 априла 2012. године одржана изложба слика Оље Ивањицки под именом САЗВЕЖЂЕ ОЉЕ ИВАЊИЦКИ. Изложбу су организовали Културни центар Крушевац и Фонд Оље Ивањицки из Београда уз помоћ установе Ната Вељковић из Крушевца. Погледајте како је било на отварању изложбе…
Аутор изложбе Душанка Суботић-Хомен
Ову изложбу посвећујем мојој драгој и поштованој пријатељици Ољи Ивањицки, која нас је све повезивала и окупљала као што је и назив ове изложбе, у Сазвежђе пријатеља и љубитеља уметности. На овај начин испуњавам и њену жељу за трајањем! Оља је говорила: „Ја не идем за успехом већ за трајањем, не само док сам ту већ и кад не будем ту“.
Сарадња увек доприноси реализацији великих пројеката: Љубодраг Обрадовић – директор КЦК и Весна Живковић – директорка Нате Вељковић
