Ин поезија
ЈА БИХ ТЕБЕ…
Ја бих тебе драга у парк одвео,
да гледамо како лишће опада,
и да смо сами, док задњи лист свео
не слети на плочнике нашег града.
Ја бих тебе волео као ниједну,
и шта обећати више, док стојим,
под прозором твојим, чекам те чедну,
а крв се леди у жилама мојим. Настави са читањем “ЈА БИХ ТЕБЕ…”
САН О…
Ишао сам на Мораву, одсјај тражио у поноћ…
Мислио, постаћу талас, обићи ћу мора и свет.
Стајао сам дуго на обали, осећао немоћ.
Ветар је певао своје песме… Нисмо били дует.
Текла је Морава, пливале рибе и ситни песак.
Стварност се смејала, у телу мук, нада, у машти сан.
Сан о Морави, реци која пева… И онда бљесак
обале која крије моје тајне, мој сан чудесан…
НОЋАС КОРАЧАМ
Ноћас корачам сам… Са мном ниси!
Патим док срећем знана лица…
Тебе сад нема, одавно ти си,
одлетела са ових улица.
Ти и ја, бесмо заљубљени пар
и живесмо, чини ми се, срећно.
Онда те љубави утрну жар,
јер ништа на свету није вечно.
Настави са читањем “НОЋАС КОРАЧАМ”
ЗАШТО?
Зашто будан сањам само тебе,
кад је пролеће и другу виђам?
Зашто ноћи проводим ко месец,
кад се теби та светлост не свиђа?
Зашто минуте и вечност губим,
гледајућ чари сјајног ти тела?
Зашто варам своја осећања?
Кад си то и чиме ме завела? Настави са читањем “ЗАШТО”
НУЛА
Шта то може човек, шта то можеш сад ти?
Постоје дражи баш у сваком питању.
Бити човек ил опасна звер остати ?
Остарео си давно у том скитању.
Зашто све, на крају оде у нулу;
Осећаји, љубав, туга и срећа?
За лепоту, годинама зидаш кулу,
у њој узалуд сањаш вечна прoлeћа.
На крају ипак, све се у нулу преточи;
Истина, разум, савест, знање и лова…
Онда ти нека сенка падне на очи Настави са читањем “НУЛА”