ЗА НЕКУ БУДУЋНОСТ
Излазим пред Вас и дрхтим, ко уличар пред олтаром.
Знам, кратак је пут до смрти, ипак, настављам по старом.
Ваша досада и презир, само су део освете,
Ви се бојите себе... И крај Вас сати неумитно лете.
И бесан сам на цео свет. На све улице и људе.
Ја сам овлаш згажени цвет... Исти ме газе и суде.
И ево, млатим се и кезим! Сад главом кошмар лупа,
срце нове поразе бележи... Љубав је прескупа.
Знам да су многе жеље нестале, ко сан неосетни.
Сви смо били будале, а чинило се да смо срећни.
Корачам и дрхтим, ко уличар кад стане пред олтар.
Дрхтим за светлу будућност, у којој ћу бити сањар.
За будућност, с мирисом липа, кад и мрзе и цене,
што кад киша сипа светле рекламе, нагриза време.
© Љубодраг Обрадовић